„Zašto pisati o tome kako neko seda u podmornicu i od­la­zi na Severni pol da bi se nekako pomirio sa čovečanstvom, dok se u isto vreme njegova vo­ljena osoba sa teatralnim krikom baca sa zvonika? Sve je to neistinito i ne događa se u pra­vom životu. Treba pisati prosto o tome kako se Pjotr Semjonovič oženio Marjom Iva­no­vnom, i to je sve.“ Anton Pavlovič Čehov

Ubiti svog glavnog junaka ili od njega načiniti ubicu na svega 2-3 stranice – smatralo se do kraja 19. gotovo veka nezamislivim podvigom. Čehov je u ljudima svoga doba prepoznao univerzalne mane i vrline čoveka i u svom obimnom opusu ustanovio ili začeo gotovo sve oblike modernog kratkog pripovedanja: od lirske proze, kratke priče i humoreske, do jednominutnih i apsurdnih priča.

Na meti Čehovljeve neumoljive ironije našli su se licemerje, malograđanština, provincijska učmalost, ćiftinska psihologija, zaostalost, melodram­ski zanosi i jeftine ljubavne patnje, dokolica i pretenciozno morali­sanje o smislu života, izveštačenost i nadmeno mudrovanje o dobru i zlu. Po tome je on do danas ostao nedostižan majstor kratke prozne forme, uvek svež i nov, čitak i prepoznatljiv.