Grad u kome danas živimo umetnik smatra posrnulim i obezdušenim. Crtežima i kratkim prozama vraća onaj iz svoje mladosti. Svestan je i da mesto mora da se menja, i da mnogi ljudi takve promene ne prihvataju, da zbog njih silno pate.

Od neobičnog autora, nesvakidašnja knjiga, logičan je i nekad prilično (o)lak zaključak. Istina ga premašuje – „Čudni crteži“ je jedan od najinteresantnijih romana koji se pojavio u poslednje vreme: ni sasvim triler, ni psihološki horor ili retroaktivna detektvska priča, mada ima osobine svake od navedenih vrsta. Japanskoj umetnosti pripovedanja, ne samo književnog, privlači nas drastična kulturološka i mentalitetska udaljenost zahvaljujući kojima se njihov osećaj za bizarno i nelagodno (prema našim standardima) tako prirodno razvija u udobnost, pa i uživanje u tome. I dok nas plaši ili sablažnjava, istovremeno ne znamo zbog čega nam tačno ne uspeva da skrenemo pogled, zatvorimo knjigu ili laptop – niti želimo. Igrajući na tu kartu, Ukecovo delo ubedljivo odnosi pobedu.

Roman „U ljubavi i u ratu“ španskog pisca Ildefonsa Falkonesa predstavlja treći deo velike istorijske sage započete „Katedralom na moru“ i nastavljene romanom „Naslednici zemlje“. Radnja je smeštena u petnaesti vek, u vreme osvajanja Napulja od strane Alfonsa V Aragonskog. U središtu romana nalazi se Arnau Estanjol, potomak porodice koja je obeležila prethodne delove sage.

Čitaoci kojima se dopala poetika romana „Bdeti nad njom“ Žan-Batiste Andree, poželeće da pročitaju i romantičnu priču o Hanesu Prageru, talentovanom dečaku kome su dve ljubavi obeležile život. Prva je prema Polini, drugarici iz detinjstva sa kojom je odrastao kao siroče bez oca, a druga je prema muzici koju je instinktivno osetio kao svoju vokaciju još kao dečak.

Istaknuti filmski reditelji i prijatelji Rajko Grlić iz Hrvatske i Goran Marković iz Srbije, koji su zajedno u Pragu svojevremeno studirali režiju, predstavili su prošlog meseca u Rijeci zajedničku knjigu „Jesi li snimio ovo?“, intimnu i britku prepisku o filmu, prijateljstvu, politici, ratovima, starenju i sećanjima.

Retko se piscu dogodi da se suoči sa knjigom koju je od početka do kraja želeo i sam potpisati. Zvuči pretenciozno jer se radi o knjizi priča „Fikcija“ Ivane Bodrožić (Vukovar, 1982), pripadnici mlađe generacije koja je već dobila gotovo sve ugledne nagrade u regionu za svoju prozu. Da nam se ovaj prostor otvori, zaslužna je edicija Bez prevoda izdavačke kuće Laguna koja je, zajedno sa još nekoliko manjih izdavačkih kuća, srušila besmislene prepreke za čitanje na istom jeziku.

Slično Filipu Metizaku koji nas je vodio u posetu na „24 sata u staroj Atini“ i „24 sata u starom Rimu“, pre nego što će nam dočarati „Godinu dana u životu stare Grčke“, i Donald P. Rajan nas nakon „24 sata u starom Egiptu“ vodi u duži obilazak drevnog Misira u zabavnom i vrlo informativnom publicističko-romansiranom osvrtu na „Godinu dana u životu starog Egipta“, gde proučavamo ljude, obrede i svakodnevicu u zemlji faraona, mumija, piramida, sfingi i skarabeja.

Valja biti oprezan kada se među blurbovima (izvodima iz kritičarskih i esnafskih pohvala) na poleđini dela manje nam poznatih autora nađu i poređenja ili analogije sa potvrđenim i kanonizovanim književnim veličinama. Katkad je to odraz ishitrenosti i neopreznosti onoga ko hvali, nekada je tu možda i reč o plaćenom panegiriku, a nekad je to impresija iznikla iz jednostavnog sabiranja opaženih kvaliteta, te se može doživeti i odmeriti i kao prirodan sled. Ovo poslednje je slučaj sa pominjanjem znamenitih autora Tomasa Pinčona i Džonatana Frenzena (koji je, između ostalog, zaslužan za remek-delo, roman „Korekcije“) u kontekstu kritičarske pohvale za roman „Izgubljena jagnjad“ mlađe autorke Medlin Keš.