Prikaz zbirke „Fikcija“ Ivane Bodrožić: Beznadežna rigidnost stvarnosti
Retko se piscu dogodi da se suoči sa knjigom koju je od početka do kraja želeo i sam potpisati. Zvuči pretenciozno jer se radi o knjizi priča „Fikcija“ Ivane Bodrožić (Vukovar, 1982), pripadnici mlađe generacije koja je već dobila gotovo sve ugledne nagrade u regionu za svoju prozu. Da nam se ovaj prostor otvori, zaslužna je edicija Bez prevoda izdavačke kuće Laguna koja je, zajedno sa još nekoliko manjih izdavačkih kuća, srušila besmislene prepreke za čitanje na istom jeziku.
Na pozadini svakodnevice koja se odvija već nekoliko decenija na našim prostorima u istom ritmu i tempu, Bodrožić gradi svoje priče najčešće koristeći gotovo banalne teme koje razvija sa velikim majstorstvom. Nema u njima ostrašćenog feminizma niti potrebe da se muški rod prikaže groteskno ili sa sarkazmom. Ona sve posmatra kao žrtve istorije i okolnosti za koje nikako ne nalazimo snage i pameti da ih promenimo tavoreći u ponavljanju istog koje se proteže sada već kroz generacije.
Jedina priča sa izraženijim političkim kontekstom je „Kada čujem Vukovar“ u kojoj ona iz pozicije naratora opisuje svoj doživljaj posledica rata koji kao da se nikada nije završio. Život okorelim stavovima produžavaju ljudi nesposobni da se pomaknu sa istih pozicija žrtve na kojima svaka strana insistira i dalje, povređujući one koji su se rodili nakon ratova i indoktrinirajući ih nakaradnim pohvalama bratoubistvu i zločinu. Ženska psiha se prirodno protiv toga buni, težeći da svet u kojem deca odrastaju bude očišćen od laži i lažnih ideala, ali malo u tome uspeva. Sa očiglednim autobiografskim elementima od kojih ne beži, Bodrožić ovom pričom prikazuje stvarnost kakva jeste, beznadežna u svojoj rigidnosti i večitom iščekivanju naklonosti sveta.
Ostale priče imaju jasno izražen socijalni kontekst, prikazujući život žene ne samo na Balkanu kao razapet između kućnih, tradicionalnih dužnosti koje se od nje očekuju i potrebe da se iskaže na profesionalnom polju koja se najčešće završava krahom uloge majke. Ta, previsoka cena koju su mnoge žene namerno ili nesvesno platile stoji i danas kao glavna prepreka afirmaciji svih naših talenata, pa i onog za život. Jer, kada se nađemo zarobljene u zamkama svakodnevnog preživljavanja, malo toga ostaje za kreativni rad. Tako u priči „Na marginama“ precizno, gotovo forenzički, ulazi u svest mlade majke koja brine o svojoj trudnoći i pokušava u pauzama da piše, trudeći se da ne izgubi tok misli i rečenice koje se roje tokom sati nesanice. Beznadežno želeći da se u taj tok baci i oslobodi trivija koje je guše, vraća se mislima o bebi koju nosi. Odnekud saznajemo da i tata piše, ali tokom tog procesa je sam u radnoj sobi ili je otputovao na rezidencijalni boravak…
Osim o ženama koje su očigledno nalik njoj samoj, autorka piše i o brojnim drugim situacijama koje se odvijaju na društvenim marginama i samim tim mogu samo da povređuju i ponižavaju, kako žene, tako i muškarce. Sa gorkim humorom opisuje jednu fantaziju u kojoj je domaćica zatvorila u podrum majstora koji ju je vređao opaskama o tome šta treba da popravi jer ga je dočekala sama žena a ne domaćin kuće, u priči „Vikendica“. U širokim potezima kojima obuhvata i margine društva, ova proza približava se poetici Rumene Bužarovske i nekih drugih autorki starije generacije, kao što je bila Dubravka Ugrešić. Dostojan nastavljač umetnosti kratke
priče, Ivana Bodrožić višestruko nadrasta već oveštali pojam „ženskog pisma“ i uspostavlja nove kriterijume vrednovanja koji spajaju tradiciju i hrabrost savremenica da se stvari nazovu pravim imenom. U tom smislu, ona ne štedi ni svoje ženske likove, prikazujući ih u širokoj paleti od majki umetnica i preduzetnica, preko ozlojeđenih, vremešnih i ogovaranju sklonih, opsednutih fitnesom i dijetama do izgladnjivanja, ljubomornih supruga i žrtava ideje o savršenom životu koji vreba sa društvenih mreža.
Istinu o životu žene koja pokušava da piše na našim prostorima (a možda i širom sveta, ne znamo, ali je moguće) hrabro je izložila u završnoj priči-eseju „Za stolom“ koja evidentno polemiše sa čitav vek starom „Sopstvenom sobom“ Virdžinije Vulf, stilskog i nedostižnog uzora verovatno svake od nas. Ali šta je sve ona imala a mi nemamo i obrnuto, pita se ova priča. Imala je dobro poreklo i izvestan novac, Leonarda koji je trpeo sve ili nije trpeo ništa zatvarajući je u neku drugu sobu u kojoj je zurila u „žuti tapet“, ko bi mogao da zna. Da li je želela ali ipak nije imala decu o kojoj se mi staramo dok smo žive, stavljajući porodične obaveze uvek ispred pisanja, sebe, svojih potreba. Sve dečje bolesti, školski problemi, svi porodični moždani udari i demencije, smeštanja u starački dom i traženja lekova po apotekama, pelene i dadilje, nabavke i nesanice od premora… sve to prebrodimo pre nego što sednemo da pišemo i izložimo svoje delo nepravednoj konkurenciji odmornih, dobro umreženih i, najvažnije od svega, međusobno solidarnih koji će do kraja odlučno braniti svoje tvrđave uspeha i nagrada.
Ali naša nagrada može biti i hrabrost da kažemo istinu u večitoj nadi da će sledeće generacije nešto promeniti. Tome je svakako veliki doprinos dala i ova knjiga.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Politika, Kultura Umetnost Nauka
