Osvrt na knjigu (i izložbu) „Beograd, onomad“: Kako smo leteli, koliko smo pali

Grad u kome danas živimo umetnik smatra posrnulim i obezdušenim. Crtežima i kratkim prozama vraća onaj iz svoje mladosti. Svestan je i da mesto mora da se menja, i da mnogi ljudi takve promene ne prihvataju, da zbog njih silno pate.

Sigurno ste primetili da na crtežima Dušana Petričića često lete stvari. Vrapci, predmeti ili Đorđe Marjanović. Ponekad i mimo „rama“. Čitalac koji je razmišljao o tom važnom motivu možda pronađe odgovor u njegovoj novoj knjizi „Beograd, onomad“, objavljenoj u Laguni, ili na istoimenoj izložbi u Galeriji Grafički kolektiv.

Prvi, jednostavniji: uticaj košave, vetra što dobija zasebno poglavlje u zbirci crteža grada iz sopstvene mladosti. Drugi je razlog mnogo kompleksniji. Petričićev otac Ilija bio je pilot! Diskretno će pomenuti tu činjenicu u kratkim prozama kraj slika: „Uvek kada peške ili kolima prolazim ulicom Omladinskih brigada na Novom Beogradu, pokušavam da se setim i odredim gde je tačno bila pista starog zemunskog aerodroma koji je 1962. definitivno otišao u istoriju.“

U uvodu će takođe ispričati da je na trećoj godini slikarskog odseka Akademije za primenjene umetnosti dobio zadatak da naslika prestonicu. Od svih mogućih perspektiva – kaže – izabrao je ptičju. Profesor se zapitao otkud mu takva vizura: „Je l’ vam tata bio pilot?“

Kome na um ne bi pao Frojd, ili barem Italo Zvevo, sa onom preporukom, sprovedenom bojama, između tvrdih korica: „Pokušati otkriti dubinu sopstvenog bića, i to svakog dana po jedan zvuk, naglasak, fosilni ostatak nečeg što jeste ili što nije jedina čista misao, što jeste ili što nije osećanje, već nešto čudno, neka tuga, bol, nešto iskreno, raščlanjeno, i sve i ništa više.“

Letenje nas podseća da je umetnik jedan od retkih u svetu karikature na čijim se radovima uočava neprekidno kretanje. Kolege uglavnom fiksiraju glavne junake i nema puno mrdanja. Tačkama ih zacementiraju za papir. Ovde je sve stalno u pokretu, ukoliko ništa, onda barem crte na licu – da ne pominjemo „politički“ deo opusa gde se figure u grču naprosto izdužuju od muke, pa lome, dok ih ne obuče u onu najstrašniju košulju.

Uz tu osobenost, na Dušanovoj karikaturi je stalno gužva. Setite se ostalih autora: najviše tip, dva, retko tri. Nasuprot svim strujama, on daje masu ili gomilu detalja. Prikazujući, na primer, Klub književnika, u duhu amarkorda „Beograd, onomad“, nacrtao je tridesetak pojava. I pisce i vlasnika Budu. Vraćajući u sećanja galerije, tu brojku gotovo je udvostručio, nabrajajući ih poimence, bez preskakanja, bez osvete, pošteno, uprkos vidljivim neslaganjima po različitim pitanjima. Ivu Andrića niz puta uvodi u priču. Na „prizoru“ sa mladim košarkašicama, sportistkinje su skicirane. Zašto skica nije ujednačena sa centralnim likom? Zato što se radi o traču!

Kontrast crno-belo zamenjuje sivo-zeleno. Ništa do prikazana stiska učinila je da nam se pojedine slike ukažu kao fraktali, igra oblika da se ponavlja u beskonačnost, a svaki manji deo pritom bude približna kopija celine. Pogotovo kada je iz ptičje perspektive radio mape delova Beograda. Bilo bi divno da je autor savremenih aplikacija za snalaženje u prostoru – računali bismo da se orijentišemo pomoću zvezda.

Prisustvo slavnih ličnosti nije slučajno. „Uvek sam smatrao da se značaj i kvalitet nekog vremena, nekog istorijskog trenutka, najpreciznije određuje po ljudima koji su u tom trenutku živeli. Zato je ovaj portret grada koji više ne postoji – Beograda, onomad, kompozicija sazdana od ljudi, arhitekture, kulturnih i drugih događaja, tračeva, mirisa, ukusa i nostalgije.“

Kroz bogato i dizajnerski vrhunski opremljeno izdanje, čiji je kreator Dragana Lacmanović, inače kreatorka znanih nam kapitalnih knjiga, proleću: BIGZ, „Vesele šezdesete na Terazijama“, Politikin Zabavnik, Babin budžak, ondašnje modne revije, prvi „bilbordi“ sa Doma sindikata, „Istorijat građanskog bunta“, „Štafeta“, „Nadrealisti“, zgrada Protokola, „Pusti snovi“, kafana Zlatna moruna, „Krug dvojke“…

Kako piše? Šalili smo se ranije da stripadžije najčešće malo pripovedaju, onoliko koliko će stati u oblak. Petričić je albaharijevski sažet, zna za Kišovo pažljivo premeravanje soli, bibera i šećera: zaobilazeći bilo kakvu patetiku, izraz svodi na podatak iz istorije, nenametljivu uspomenu i duhovitu opasku. Nesumnjivo, nabraja – određeni redovi maltene prelaze u liriku – a ta drevna literarna tehnika održava ravnotežu sa pokazanim masovkama.

Tim sredstvima nudi emociju drugačiju od one na koju nas je navikao karikaturama sa političkom tematikom. Očekujete li da se i ovde posečete na hartiju čitajući rad – da, te karikature se doista čitaju, ne isključivo gledaju – neće se to dogoditi. Memoari će vam pre pružiti ruku i povesti u prohujala leta.

Današnji Beograd smatra „posrnulim i obezdušenim“. Veliča onaj iz svoje mladosti, trudeći se da sve očisti od „neminovne nostalgije“. Svestan je i da mesto mora da se menja, i da mnogi ljudi takve promene ne prihvataju, da zbog njih silno pate. Interesujemo se kada je završio rad sa 18. i 19. stranice. Dečak se igra kanticom i lopaticom pored reke, dok se u odrazu Save vidi Beograđanka: ta senka narušava bezbrižnu igru. Odgovara da je slika nastala 1978. Očigledno, radilo se o viziji. Šta će tamo sve da nikne… Isto je sa idejom iz šezdesetih o premeštanju železničke stanice. Zgrada je vagon na šinama. Lokomotiva kulja, spremna za polazak. Koji sat i minut pokazuju kazaljke staničnog časovnika? Pet do dvanaest. Voz je sad odavno otišao!

Zato je čin otvaranja izložbe u Grafičkom kolektivu 28. septembra uveče – predstavljao karikaturu za sebe. Dupke pune prostorije, red za potpisivanje, zidovi sa prizorima iz prošlosti, stotinak metara od Skupštine grada, nekoliko koraka od ograde onog što se zove Ćacilend. Osvetljeni prostor sa posetiocima koji veselo kopaju po memoriji i prilično mračan park. Svet izašao da se rashladi što kroz izlog gleda šta se unutra dalje dešava, istovremeno nasmejan i zabrinut, poput putnika iz prepune dvojke zagledanih u dva mladića što se „kešaju“ na tramvaj. Ili gledalaca koji na crtežu „Bioskopi – Sentimentalno vaspitanje od 4, 6 i 8“ izlaze iz bioskopa 20. oktobar i Jadran, direktno u metež, u gungulu, noseći sa sobom likove sa platna i prostore iz fikcije.

Setili smo se rečenice Davida Albaharija, „bitnog Zemunca“, koji je „u suterenu svoje kuće u kanadskom Kalgariju precizno odmeravao visinu zemunske kule i uživao u njenoj superiornosti nad sličnim belosvetskim zdanjima“. Bilo je lepo, toplo veče, pa su nam se vratile reči koje se književniku uporno nisu uklapale ni u pripovetku, ni u roman, tako da ih je naposletku poslao prijateljici: „Leto se gasi kao fenjer.“

Kiš, Crnjanski, Mira Trailović, niz umetnika, mislilaca, faca… Jesu li sa njima nestali temelji Beograda… Deluje da pitanje muči Dušana Petričića. Legende iz doba „kada je pravila igre ili pravila borbe između sukobljenih političkih i društvenih snaga još uvek određivala zdrava ljudska logika, a ne poremećeni umovi“. Odgovor pružaju karikature na kojima se nalik kapi sa glave podiže čitava zgrada da bi se videlo šta je u unutrašnjosti, na čemu uistinu stoji. Na upravo spomenutim skupovima velikana.

Silazeći sa sprata galerije, spremni za polazak, primetili smo da su nasuprot rukohvatu poređani „znameniti brkovi Beograda“. Prepoznajemo ko je ko, ne treba nam spisak: Zoran Radmilović, Vlada Bulatović Vib, Svetozar Gligorić, Ljubivoje Ršumović, Koča Popović, Isidor Papo, Živojin Pavlović, Aleksandar Gavrić, Ljubiša Ristić, Marko Janković, Dragan Kićanović. Da umemo da crtamo, dodali bismo brkove Dušana Petričića.

Autor: Mića Vujičić

Izvor: radar.nova.rs