Na delu je dekonstrukcija umesto glorifikacije, u najkonkretnijem smislu. Koristeći se žanrovskim, stilskim i jezičkim postupcima koje je istraživao i u prethodnim delima, Basara stvara specifičan književno relevantan okvir u kom Đinđić prelazi iz sfere istorijskog i realizuje se u domenu fikcionalnog: kao izmaštani junak inspirisan stvarnom osobom, ali i dalje izmaštan.

Neke naslove zapamtimo mnogo pre nego što saznamo šta se iza njih krije. „Obe strane Drine“ jedan je od takvih. Privukao me je naslov, a zatim i tekst na koricama, da je roman satkan od ljubavi i uspomena. Dovoljno da mi knjiga ostane negde u mislima. A onda mi je, sasvim neočekivano, stigla kao nagrada u rubrici „Postavite pitanje autoru“ u Delfi Kutku. I možda je zato ovo čitanje počelo mnogo pre prve stranice.

Dok sputani betonom, čelikom i neonskim svetlima savremenog urbanog bespuća pokušavaju da se izbore sa usamljenošću, otuđenošću i propašću moralnih vrednosti u društvu, čitaoci često požele i potraže utehu i privid sigurnosti u pozitivističkoj fikciji koja im nudi toplinu, nadahnuće i osećaj bezbednosti. Stoga i ne čudi nagli porast popularnosti žanra koji ljude ne opterećuje kriminalom, tugom i mračnim temama već im pruža nadu. Od Skandinavije do Japana takva dela redovito vladaju listama najprodavanijih naslova, posebno u Zemlji izlazećeg sunca gde prenaseljenost, stroge porodične vrednosti i društvene norme, tehnološki napredak i robotizacija izlažu običnog čoveka posebnom stresu.

Romantično-istorijski roman „Stranci u noći“ Heder Veb ispisuje nesvakidašnju i burnu ljubavnu romansu između legendarnog Frenka Sinatre i njegove slavne ljubavi, glumice Ave Gardner.

Radnja romana „Nevidljiva tetovaža“ australijsko-britanske autorke Suelen Dejnti organizovana je kroz dve vremenske linije. Jedna se odvija u savremenoj Australiji, gde upoznajemo Rut Henderson – stariju, fizički krhku, ali visprenu ženu koja živi povučeno i nosi teret velike tajne. Druga vremenska linija vodi nas u Englesku sedamdesetih, u razdoblje obeleženo slobodom, hedonizmom, ali i prikrivenim tenzijama i društvenim nejednakostima. Upravo u tom vremenu odigravaju se ključni događaji koji su oblikovali Rutinu sudbinu.

Kad si dete, imaš unutra, negde u sebi, jedno veliko kao bajagi, i onda se igraš, igraš, igraš sve dok ne porasteš i potrošiš to kao bajagi, i onda sve to što što si se kao bajagi igrao moraš sada stvarno da radiš. Kad dete raste, njemu sve raste: i brkovi, i uši, i nos, i kosa, i noge, i ruke, i sve, samo mu se kao bajagi smanjuje. Ali ono to ne zna. I tako dete skroz poraste i postane veliko kao mama i tata, i pojma nema da je potrošilo svoje kao bajagi. Jer to mogu videti samo deca, kaže Joca, narator zbirke priča za decu „Kao bajagi“, koju je nedavno objavila Izdavačka kuća Laguna.

U središtu romana „Kraljica Ester“ američkog klasika Džona Irvinga (1942) je Ester Nah, jevrejska devojčica rođena u Beču 1905. koja na putu ka Americi odnosno po dospevanju u Sjedinjene Države ostaje bez roditelja. Glavna junakinja tako završava u sirotištu u Mejnu, lišena porodice i gotovo potpuno odvojena od svog verskog porekla.

Posle romanâ „Boldvin“ i „Smrtni ishod atletskih povreda“ (za koji je dobila nagradu „Zlatni suncokret“ i širu čitalačku publiku), Milica Vučković ispisuje roman o junaku-paradoksu, junaku koji se gadio svakoga koga je voleo, junaku koji je suštinski nesposoban da bude sa ljudima. Neko bi rekao da uvodna rečenica ovog teksta potvrđuje mišljenje izdavača da je reč o delu o usamljenosti. Ipak, junak Milice Vučković prevashodno je depresivan, anksiozan i uglavnom bez nade, a vreme mu teče neuporedivo sporije nego drugima.