Ukoliko tražite razbribrigu, sladunjavi samozaborav koji će vam pomoći da ovaj život bude snošljiviji, ova knjiga nije za vas. Ako želite da pročitate nešto što podvlađuje vašoj udobnosti i predubeđenjima, nešto što zaobilazi prljavštinu politike, ova knjiga takođe nije dobar izbor. Ali ukoliko, možda, verujete u to da šamar može i da boli i da probudi, kao i u to da nije uzaludno i dalje se suočavati i buniti, ovo bi mogla da bude vredna preporuka

U novoj knjizi priča i kraćih proznih skica „Nora i Zmija“ Vladan Matijević ne samo da nas podseća na vlastiti dar za pripovedanjem i osećaj za ekonomiju rečenice već i na pomalo zaboravljenu nužnost da u svemu što pišu pisci tragaju za formom priče, za nepatvorenim dijalozima koji književnosti služe samo ako u umetničkoj formi obnavljaju život i u tekstu ga oživljavaju. Vođen tim principom, Matijević započinje priče tamo gde čitalac to najmanje očekuje, oslobođen pritiska da ih konstruiše u zadatom, krutom okviru koji, pravo govoreći, čitaocu i nije potreban da bi se u pričama lakše snašao, premda je, opet, svaki paragraf istina za sebe.

Nakon što sam pogledala film „Žetva“ snimljen prema romanu „Srpsko srce Johanovo“, odlučila sam da ga i pročitam. Na svega sto trideset stranica ispisana je tragedija koju je srpski narod doživeo tokom dvehiljaditih godina. Ja ću krenuti od samog kraja knjige…

Nakon šašavih i poučnih pustolovina Cileta, razmaženo-zaljubljenog pileta, naš pisac, a u slobodno vreme i roker, Jovica Tišma odlučio je da proširi svoj nagrađivani opus zbirkom priča za malu decu „Kao bajagi“ o onom kao bajagi koje se skriva u svakom detetu i hrani njegovu maštu, a kad odrastemo, onda više nema ništa kao bajagi, već sve moramo da radimo stvarno i ozbiljno, nema više igre i mašte, i zato to kao bajagi treba da negujemo i sačuvamo što je duže moguće! A ako ste ga kojim slučajem već potrošili, stavite ovu toplu knjižicu u džep da svaki put kad vam zafali i zatreba, ili ne daj bože zagusti, možete u sebi da se prisetite čarolije detinjstva.

Baš kao i svojim prethodnim romanom „Leto kad je nestala Sara Leroj“, Mari Varej pokazuje dar uvlačenja čitaoca u naizgled konvencionalnu (i komercijalnu) priču, samo da bi veštim narativnim trikom dokazala poentu na sasvim neočekivan način. Teme koje bira obično su veoma škakljive i bolne, iznutra razaraju savršene slike viših društvenih slojeva, dok siže u skladu sa tim površinski obećava nešto u stilu „Očajnih domaćica“, pa autorka do kraja još efektnije priređuje pravi (pozitivni) šok. Kako to postiže i zašto je „Poslednja šibica“ korak od sedam milja dalje?

Knjiga „Argentinski roman“ hrvatskog autora Draga Pilsela (1962) neobično je strukturisana. Ona se može čitati kao ekumenistička rasprava, zbir reportaža i, u isti mah, kao proza. Opet, to je u skladu sa autorovom višestranošću: posredi je teolog, novinar i književnik. Zapravo je glavna nit narativa Pilselov životni pokušaj da bude slobodan čovek.

Nakon milion objavljenih publicističkih knjiga zaista je teško osmisliti neki novi pristup koji bi osvežio taj katkad blago suvoparni žanr, ali je istaknuti britanski istoričar i profesor srednjovekovne i renesansne književnosti na Kembridžu Entoni Bejl uspeo u tome tako što nam u svojoj istorijskoj studiji „Turistički vodič kroz srednji vek“ materiju i građu daje onako kako su svet oko sebe sopstvenim očima videli stanovnici srednjovekovnog doba, a ne onako kako bi ga danas video i tumačio savremeni čovek. Time je uspeo da izdvoji svoje delo u moru sličnih izdanja i učini ga dinamičnim i zabavnim, što su retko pridevi koje koristimo za opisivanje istorijskog štiva.

Pojava romana „Pnin“ iz pera i iz uma Vladimira Nabokova (u prevodu Zorana Paunovića i u izdanju Lagune) upućenima i znatiželjnima pojasniće poprilično toga; naime, „Pnin“, nakon dva prethodna mu romana, predstavlja prvi veći uspeh tog autora kod američke publike, dok je „Lolita“ usledila neposredno posle, s tim da su ta dva prevratnička romana u Nabokovljevom opusu pisana naporedo. Već to jasan je povod za barem brzopoteznije analize, a zaključak je poprilično evidentan – uz ogromne i sasvim oprečne razlike i na planu i fizikusa i na planu karaktera i naravi, sramežljivi univerzitetski profesor Pnin i Hambert Hambert (kičma „Lolite“) ipak dele jednu iznimno važnu stavku – obojica su ovaploćenja korenite nesnađenosti u svetu u kome su se obreli.