Baš kao i svojim prethodnim romanom „Leto kad je nestala Sara Leroj“, Mari Varej pokazuje dar uvlačenja čitaoca u naizgled konvencionalnu (i komercijalnu) priču, samo da bi veštim narativnim trikom dokazala poentu na sasvim neočekivan način. Teme koje bira obično su veoma škakljive i bolne, iznutra razaraju savršene slike viših društvenih slojeva, dok siže u skladu sa tim površinski obećava nešto u stilu „Očajnih domaćica“, pa autorka do kraja još efektnije priređuje pravi (pozitivni) šok. Kako to postiže i zašto je „Poslednja šibica“ korak od sedam milja dalje?

Knjiga „Argentinski roman“ hrvatskog autora Draga Pilsela (1962) neobično je strukturisana. Ona se može čitati kao ekumenistička rasprava, zbir reportaža i, u isti mah, kao proza. Opet, to je u skladu sa autorovom višestranošću: posredi je teolog, novinar i književnik. Zapravo je glavna nit narativa Pilselov životni pokušaj da bude slobodan čovek.

Nakon milion objavljenih publicističkih knjiga zaista je teško osmisliti neki novi pristup koji bi osvežio taj katkad blago suvoparni žanr, ali je istaknuti britanski istoričar i profesor srednjovekovne i renesansne književnosti na Kembridžu Entoni Bejl uspeo u tome tako što nam u svojoj istorijskoj studiji „Turistički vodič kroz srednji vek“ materiju i građu daje onako kako su svet oko sebe sopstvenim očima videli stanovnici srednjovekovnog doba, a ne onako kako bi ga danas video i tumačio savremeni čovek. Time je uspeo da izdvoji svoje delo u moru sličnih izdanja i učini ga dinamičnim i zabavnim, što su retko pridevi koje koristimo za opisivanje istorijskog štiva.

Pojava romana „Pnin“ iz pera i iz uma Vladimira Nabokova (u prevodu Zorana Paunovića i u izdanju Lagune) upućenima i znatiželjnima pojasniće poprilično toga; naime, „Pnin“, nakon dva prethodna mu romana, predstavlja prvi veći uspeh tog autora kod američke publike, dok je „Lolita“ usledila neposredno posle, s tim da su ta dva prevratnička romana u Nabokovljevom opusu pisana naporedo. Već to jasan je povod za barem brzopoteznije analize, a zaključak je poprilično evidentan – uz ogromne i sasvim oprečne razlike i na planu i fizikusa i na planu karaktera i naravi, sramežljivi univerzitetski profesor Pnin i Hambert Hambert (kičma „Lolite“) ipak dele jednu iznimno važnu stavku – obojica su ovaploćenja korenite nesnađenosti u svetu u kome su se obreli.

Mada ga uglavnom povezujemo s blistavim zlatom, kristalom i baršunom Versaja i Luvra, francuski dvor je često bio sinonim za svirepe zakulisne spletke, krvave prevrate i bespoštednu jagmu oko vlasti i moći. Takva je nestabilnost posebno bila izražena tokom Francuske revolucije kada je napaćeni narod pokušavao da svoju želju za odmazdom utoli sveže prolivenom krvlju, a ona plava je posebno bila na ceni. Oni koji su do juče surovo tlačili izgladneli narod postaju plen koji te turbulentne dane provodi drhteći u neizvesnosti u kojoj su spremni da se za odgovore obrate čak i vidovitima ili onima s drugim volšebnim darovima. I upravo tako i srećemo junakinju istorijskog romana „Čitačica tarota iz Versaja“ Anje Bergman u priči o revoluciji, izdaji, snazi ličnih uverenja i prijateljstvu.

Knjiga „Naše divlje nasleđe“ nemačkog ekološkog aktiviste i autora nekoliko naslova o šumi i zaštiti prirode Petera Volebena (1964) bavi se suštinskim pitanjem ljudske prirode: da li je čovek zaista racionalno biće koje svesno upravlja sopstvenom sudbinom ili je, uprkos tehnološkom i civilizacijskom napretku, i dalje prvenstveno vođen instinktima nastalim tokom evolucije? Pritom pisac ne nastupa kao strogi naučnik koji iznosi samo proverene činjenice, već kao pripovedač koji kroz primere iz biljnog i životinjskog sveta pokušava da objasni ljudsko ponašanje.

Prikaz romana „Adelajn: Opsesija“ H. D. Karlton: Zaljubljena u sopstvenog progonitelja!?

Književnosti, onoj savremenoj, na uzorku poslednjih nekoliko decenija, i ne ide najsjajnije, a nekakav jednako brzopotezan i uopšten utisak govori da se sličan sud poprilično mirne duše može iskazati kada se u žiži nađe i zabat dramskih komada, kao ipak prirodnog dela šire shvaćene lepe književnosti. Ako je već tako, rezon onda nalaže da je metaforička vožnja u rikverc ili barem pomniji i analitičniji pogled u onaj poslovični retrovizor sasvim mudar i opravdan izbor.