Prikaz romana „Čudni crteži“: Slagalica strašne tuge
Od neobičnog autora, nesvakidašnja knjiga, logičan je i nekad prilično (o)lak zaključak. Istina ga premašuje – „Čudni crteži“ je jedan od najinteresantnijih romana koji se pojavio u poslednje vreme: ni sasvim triler, ni psihološki horor ili retroaktivna detektvska priča, mada ima osobine svake od navedenih vrsta. Japanskoj umetnosti pripovedanja, ne samo književnog, privlači nas drastična kulturološka i mentalitetska udaljenost zahvaljujući kojima se njihov osećaj za bizarno i nelagodno (prema našim standardima) tako prirodno razvija u udobnost, pa i uživanje u tome. I dok nas plaši ili sablažnjava, istovremeno ne znamo zbog čega nam tačno ne uspeva da skrenemo pogled, zatvorimo knjigu ili laptop – niti želimo. Igrajući na tu kartu, Ukecovo delo ubedljivo odnosi pobedu.
Siže „Čudnih crteža“ temelji se upravo na datim, materijalnim tragovima i potencijalnim dokazima dubokih emocionalno-psiholoških rana, te otuda proizašle serije brutalnih zločina. Stoga bi najbolji opis glasio: roman-slagalica ili roman-mozaik, čiji su fragmenti vešto izmešani, a svaki hronološki, uzročno-posledični logičan sled narušen, kako bi čitalačko uzbuđenje bilo duže i veće. I zaista, rasuta priča funkcioniše besprekorno zahvaljujući odmah uočljivoj vezivnoj niti – psihološkoj analizi slikovnih zapisa koji obavezno kriju nešto daleko mračnije i komplikovanije od površinske brzine, nemara ili nesvesnosti tvorca.
Kroz četiri pripovedne celine, od kojih se poslednja zapravo spaja sa prologom pružajući objašnjenje kompletne slike, izneti su slučajevi bez očigledne međusobne povezanosti, sem slutnje nečeg izrazito strašnog. Kao po pravilu, crteže je izradila (buduća) žrtva, njihova prividna nelogičnost ukazuje na traume i stravične efekte zlostavljanja, signalizirajući neminovnu tragediju, ali uvek ostavljajući i tračak nade za spas nekog posle, drugog i dragog. Time se svemu daje dimenzija plemenitosti nasuprot tame, iako i ona potiče od želje za zaštitom, udobnošću i spasom. Pisac se vešto kreće sivom moralnom zonom, podstičući čitaoce da bez trena odmora razmišljaju o motivaciji, validnosti opravdanja i odnosu zločinca prema okolini.
„Crtež žene koja stoji na vetru“ vodi radoznalog studenta putem zagonetke bloga izvesnog Rena, ugašenog nakon smrti autorove supruge na porođaju. Splet bizarnih okolnosti i prejaka slutnja postojanja senke iznad ove porodične nesreće navodi studenta da sve dalje istražuje mračnu priču s kraja dvehiljaditih. „Crtež magle koja prekriva sobu“ u sadašnjici prati napore samohrane Naomi Kono, starateljke (iako ona insistira na ulozi majke) dečaka predškolskog uzrasta Jute, da očuva mir i izvesnu neprimetnost njihovih života nalik onome zaštićenih svedoka. „Poslednji crtež profesora umetnosti“ usmerava mladog entuzijastu Ivatu, zaposlenog u jednoj novinarskoj redakciji, na nerazjašnjen slučaj ubistva umetnika i nastavnika Miure svega tri godine ranije – 1992. prilikom kampovanja na obližnjoj planini K. U tome mu pomaže iskusni, skrajnuti kolega Kumai, međutim, rekonstrukcija događaja dovodi do nove tragedije. Naposletku, „Crtež drveta koje štiti javanskog vrapca“ vraća razrešenje, kako bi ga uopšte omogućilo, na početak i razloge što je jedanaestogodišnja devojčica ubila majku, te postoji li zaista mogućnost ponovnog uključivanja takvih primera u zajednicu, ili se nasledni niz nekako stravično održava. Ima li validnog opravdanja permanentnoj samoodbrani?
Ukecu je majstorski ispremeštao narative i, naročito dobro se služeći japanskim obrnutim redosledom imena i prezimena, ali i tačkama gledišta, zamaglio jasan prvi pogled na potencijalne krivce. Umnožavanjem vremena i učesnika priče, dovitljivim zagonetkama i mnoštvom ilustracija koje dodatno pojačavaju „detektivski“ osećaj dok se krećemo kroz roman, postignuta je simultanost uzbudljivog, promišljajućeg i moralno izazovnog pristupanja pročitanom.
Pored istaknute funkcije vizuelnih umetnosti kao oblika izražavanja, „Čudni crteži“ tematizuju problem majčinske posesivnosti i kontrole koja postaje patološka, naročito ukoliko se razvila iz podjednako nezdravih uslova. Ličnosti su životne, upečatljive i intrigantne, za neke navijamo, a druge nam izazivaju nelagodu, iako svejedno ne uspevamo da ih izbacimo iz glave, ali ni odmah dokučimo uzroke neprijatnog osećaja. Priča se širi, pa sklapa i opet grana, do konačnog formiranja još složenijeg oblika, ujedno odgovora. Vešto variranje načina imenovanja odlaže konačni efekat „paljenja lampice“, do zadovoljavajućeg trenutka kada će se sve savršeno složiti.
Mada uznemiruje, ovaj roman to ne postiže plastičnim, degutantnim prizorima nasilja – štaviše, gotovo da ih, sem ocrtanih u neophodnim nagoveštajima – uopšte nema. Nasuprot tome razvija se, složena koliko i sama narativna tehnika, psihološka drama koja podseća da su izvor najboljih i najčudnovatijih priča uvek, ipak, sami ljudi i njihove raznovrsne veze. A tek tu je kombinatorika neiscrpna.
Autor: Isidora Đolović
