Kad nas prate promašaji – neuspeli brakovi, pogrešno izabrana profesija, osećaj praznine i nemoći da se nosimo sa svakodnevnim problemima, može se desiti da vrlo lako zapadnemo u depresiju. Tako je i Rojev otac Džim svima oko sebe nanosio bol, a i sam je patio, bio je frustriran, ljut, očajan. Roj je želeo da pomogne ocu, da ga spasi iz stanja u koje je upao jer je predosećao kamo sve to vodi. Bio je samo dečak i jedino što je mogao bilo je to da provede neko vreme sa ocem. Nažalost, nisu uspeli da izgrade neki bliži odnos iako je dečak malo-pomalo preuzimao ulogu odraslog slušajući očeva opravdanja i noćni plač... Teška tema, podseća nas koliko je život tanan i dragocen, tmurna knjiga koja nas tera na razmišljanje i preispitivanje, na to da se potrudimo da razumemo svoje bližnje, sve njihove strahove i strepnje jer se ponekad bespotrebno opterećujemo suvišnim i nepotrebnim stvarima. Ljubav i razumevanje su često najbolji lek za većinu problema, ponekad je dovoljno samo voleti...

Van je stvorio jedne od najintezivnijih, maštovitih i duboko emotivnih portreta oca i sina, koji u svojim naporima da se zbliže provodeći vreme zajedno u dalekoj pustinji, potpuno propadaju kao ličnosti. Ovo je slojevita knjiga prepuna metafora i pokušaja da se sama radnja izgradi uz pomoć emocija.

To je, zapravo, jedna sjajna knjiga, ona koja me je ostavila pomalo zatečenu, sumornog izraza lica, ali i u strahu da ne primećujemo uvek ono što se oko nas odvija.

Prve dve priče su korektne. A onda ide cunami. Ne mogu da se oporavim niti da prestanem da mislim o tome. O obrtu. O tom i takvom ocu, mužu, muškarcu.
Izuzetan roman. Ili zbirka priča. Kako god da odlučite. Najbolja savremena proza.