Divlji svet Dejvida Vana – Život proveden u tišini

Pet samoubistava i jedno ubistvo u njegovoj porodici jesu drame kojima se stalno vraća u svojim romanima. Rođen na Aljasci, danas predaje studentima u Engleskoj i živi kraj obala Filipina, na brodu što ga je lično napravio. Bio je gost Sajma knjiga kada je za naš list pričao o srećnom detinjstvu, tužnoj mladosti i uzbudljivom životu sa brojnim usponima i padovima.



Knjiga „Legenda o samoubistvu“ je i roman, ali i sećanja koja... varaju? Šta je mašta, a šta stvarnost, to nije znao ni dečak Dejvid Van kada je sa trinaest godina dobio strašnu vest – njegov otac Džejms izvršio je samoubistvo. Dejvid je tada sa majkom i sestrom živeo u Kaliforniji, a otac na Aljasci. Nekoliko meseci ranije otac je pitao sina da li bi želeo da bude sa njim godinu dana, da putuju tom ledenom, najsevernijom američkom državom. Dečak je odbio.

Kada je čuo da je otac upucao sebe dok je telefonom razgovarao sa njegovom drugom ženom, a svojom maćehom, koja ga je ostavila, počeo je da plače. Suze su dugo išle uporedo sa besom što ga je otac tako napustio, ali i kajanjem što nije prihvatio očev poziv da zajedno provedu godinu dana u prirodi Aljaske. Da li je to bio povod ocu da sebi oduzme život, pitao se Dejvid te 1980. godine?

Gotovo tri decenije kasnije, Dejvid Van je o porodičnoj drami objavio roman „Legenda o samoubistvu“ koji je sada i pred našim čitaocima. Ima šest samostalnih celina koje se dešavaju u neukrotivoj prirodi Aljaske sa kojom se tako dobro slaže ista takva, mistična i divlja, pametna i nežna, a uvek nepredvidiva priroda samog autora knjige. Životna filozofija i generacijske mudrosti nisu stvari koje Van rasipa na stranicama romana, oni su jednostavno tu da prate njegova osećanja bola i krivice zbog smrti oca. Ova briljantna studija ljudskih emocija i uzbudljiva avantura koja je Dejvida Vana proslavila kao pisca, do sada je osvojila više od deset nagrada, a prevedena je na dvadeset jezika.

Posle „Legende o samoubistvu“, napisao je još nekoliko romana, sa promenljivim uspehom, ali čitaoci u svetu ga znaju i po „Akvarijumu“, „Kozjoj planini“, „Ostrvu Karibu“ i „Prljavštini“. U međuvremenu je postao i profesor kreativnog pisanja na engleskom univerzitetu Vorčester, povremeno predaje i u Francuskoj, a medijima je zanimljiv i zbog svog pustolovnog načina života – Dejvid pravi jahte i tako obilazi svet. Na jedrilicama i živi, sa njima ulazi u avanture kakve su oluje, napadi gusara ili finansijska propast.

Dejvid Van je bio gost svog izdavača Lagune, na Sajmu knjiga. Van dnevnih obaveza provodio se na vodi, a gde drugde, u prestoničkim barovima na rekama. Preko dana je davao intervjue, potpisivao knjige i držao zanimljive tribine. Pokazao je da je pravi šoumen koji pametne stvari govori zabavno. Pokazao nam je znanje iz staroengleskog jezika, literature i poezije ranog srednjeg veka i sasvim otvoreno govorio o sebi i svom životu.

„Imam 'sreću' da dolazim iz porodice sa pet samoubistava i jednim ubistvom“, iznenađuje nas pisac koji sa osmehom prihvata naše iznenađenje i nabraja: „Otac, zatim baka moje majke, sin mog rođaka koji je imao osamnaest godina kada je to uradio. Bio je dobar dečko, baš tužno. Tu su još roditelji moje maćehe gde je njena majka ubila njenog oca zbog neverstva, pa sebe, i na kraju još jedan rođak maćehe. Čuvam i neka oproštajna pisma.“

Iako do današnjeg dana piše o sebi i svojoj porodici, bavi se i drugim temama u svojim knjigama, ali obično kreće od pejsaža ka likovima, što objašnjava udelom indijanske krvi u svojim venama i genima poglavice plemena Čiroki koji se zvao baš kao i on – Dejvid Van! U svako novo pisanje krene tako što ne zna gde će ga ono odvesti i koliko će ono trajati – nekad šest meseci, a nekad deset godina, poput „Legende o samoubistvu“. Jednu priču pisao je tri sata, a drugu sedamnaest dana, dok je jedrio od Kalifornije do Havaja.

„Studentima uvek kažem da je 'ideja najveći neprijatelj pisca“, kazao je Van u Beogradu. „Čim mi neko kaže da ima ideju za roman, ja počnem da zevam!“

Pre tragedije

Pričao nam je i zašto ne zeva već upravo „guta“ očima i mislima „Hazarski rečnik“ Milorada Pavića – „njegovi su likovi nerealni, ali njihovi postupci veoma realni“. U sali za tribine svi su se osećali kao njegovih desetak studenata sa engleskog univerziteta sa kojima posle nastave ide u pab na piće, gde nastavljaju druženje i priču. Upravo je tako svoje predavanje i ovog puta Van završio intervjuom za „Ilustrovanu Politiku“.

„Oduvek sam voleo da igram i pevam na sceni, ali užasan sam glumac“, objašnjava nam Dejvid spektakl koji je maločas napravio za beogradsku publiku. „U školskim predstavama kad god je u sceni neko umirao, ja sam se smejao, od nervoze.“

Po zvanju profesor, a u duši radoznali dečak, Dejvid Van (53) je svoj život nakon očevog samoubistva, otkrio svetu u svojim romanima i intervjuima. Ali, šta je bilo pre toga?

Bilo je to uobičajeno detinjstvo, ničeg dramatičnog u njemu, osim razvoda roditelja kada sam imao šest i samoubistva oca, kada mi je bilo trinaest godina. U suštini, imam lepe uspomene na to vreme i na okruženje u kome sam odrastao, na guste šume mitskih razmera i bajkovitog izgleda, na velike divlje životinje, jelene, vukove i medvede koje su njima lutale.

Moji roditelji su bili intelektualci, stalno su se usavršavali, tako su i stigli na Aljasku iz Kalifornije. Otac je bio zubar, kasnije ribar i brodograditelj. On i majka su se voleli, voleli su mene i mlađu sestru, nije bilo alkohola i svađa, ničega traumatičnog. Kada su se razveli, sestra i ja smo otišli da živimo sa majkom u Kaliforniju, ali sam svako leto, četiri meseca godišnje, provodio sa ocem na Aljasci. Bio je stvarno brižan otac.

Grad Kečiken u kome sam odrastao, ima oko osam hiljada stanovnika i uglavnom je živeo i onda i danas od ribarenja, posebno lososa. Bio je to grub grad, da tako kažem, sa mnogo barova u kojima su se ribari opijali, često bi se i potukli.

Živeli smo u poslednjoj kući na kraju grada. Iza nas je odmah počinjala šuma u kojoj sam provodio najviše vremena. Svuda oko sebe sam mogao da vidim tragove koje su ostavili vukovi, sve je bilo puno jama, potoka, mračnih krošnji – kao neka začarana mračna šuma iz bajke i zaista je izgledalo da živim u bajci. Voleo sam tu bajku, iako je ona istovremeno bila lepa, pristupačna i zabavna, ali i strašna, zabranjena i nepoznata. Ta bajka se završila kada su se roditelji razveli. Kasnije sam sa tatom išao preko leta po celoj Aljasci, po gradovima, ali i u divljinu, u lov i ribarenje i sećam se brojnih detalja; uspomene iz detinjstva su mi nekako zgusnute i neobične.

U školi sam uvek bio primeran učenik, bavio sam se muzikom i sportom i prilično dobro prilagođavao na svaku sredinu. To se promenilo nakon očevog samoubistva, u najnezgodnijem periodu puberteta, kada deca u školi traže svoje mesto i postaju surova pokazujući snagu, najčešće prema najslabijem. Žrtva maloletnih predatora. Toliko sam bio nesiguran u sebe i pod uticajem tragedije, da sam često plakao u svojoj sobi, a drugovima govorio da mi je otac umro od raka. Nisam mogao da priznam istinu ni sebi ni drugima.

Lečio se pištoljima

Nisam išao kod psihijatra, nisam imao nikakvu terapiju i tri godine nisam imao sa kim da pričam o onome što se dogodilo. Znam da je otac bio nesrećan što mu se i drugi brak raspao, što nije imao novca, što je bio usamljen tog marta, na minus trideset stepeni, na Aljasci. Sećam ga se jednom prilikom kako je plakao u hotelskoj sobi, ali...sestra je bila mala i jedva se sećala oca, a ja sam duboko u sebi tugovao i borio se sa osećajem krivice. Porodica je bila dovoljno glupa da meni ostavi sve očeve pištolje i lovačke puške, četiri komada, među njima i onaj iz koga se ubio. Ja sam noću pucao u vrata svoje sobe i ulične svetiljke i budio komšije. Nišanio sam na komšije i ljude i da sam povukao obarač, nekoga bih ubio. Pištolji su bili moja terapija. Srećom, bez posledica.

I tada i danas, zapravo veći deo svog života, proveo sam u tišini. Onda sam bio posvećen školi, kao danas pisanju i čitanju. Osim toga, volim da ronim, a to je opet svet tišine. Iako sam voleo da igram i pevam, nikada nisam imao običaj da slušam muziku. Ne kažem da danas ne bih imao vremena, ali jednostavno nemam naviku. Uživam u tišini. Bio je jedan period puberteta kada je muzika bila jedina stvar koja je mogla da mi pomogne. Period kada silno želiš seks, a još ga nisi probao. Sećam se baš tog jednog leta „hoću, a nemam“, beskonačno sam slušao tri iste pesme, bukvalno sam ih stotinama puta bez prestanka puštao sa kasetofona. To su bile „Don't You Want Me, Baby“ sastava Human League, „Tanted Love“ Soft Cell i „Sex“ grupe Berlin.

Još tokom studija na univerzitetima Stenford i Kornel počeo sam da pišem priče za knjigu „Legenda o samoubistvu“. Deset godina sam ih pisao, a dvanaest je trajao put do izdavača. Rukopis nije mogao ni da prođe ruke agenata ili marketinških stručnjaka u izdavačkim kućama. Svi su govorili da im se knjiga dopada, ali da ne znaju kako da je prodaju. Američko izdavaštvo se ne zasniva na kvalitetu knjige, već na proceni koliko od nje može da se zaradi. Urednici samo daju komentare na rukopis i izražavaju želju šta bi voleli da bude objavljeno, ali njihove želje potom prolaze procene marketinga.

Ja sada imam veliki problem u SAD zbog uspona i padova u izveštajima o prodaji mojih knjiga. Kada izdavači urade nešto povodom moje knjige, ona se prodaje, kada ne urade, ne prodaje se. Iako je krivica njihova, na kraju se sve svodi na to da određeni autor nije dovoljno komercijalan ili je nepouzdan, kao ja. Izdavač jedne od mojih poslednjih knjiga „Akvarijum“ dosta je uradio na promociji, oglašavanju, organizovanju intervjua i odlično se prodala.

Onda je došla moja sledeća knjiga „Svetlo i tama“, mislim moja najbolja, ali izdavač je upropastio i ne mogu da im oprostim. Nisu štampali džepno izdanje, nisu organizovali promotivne turneje, potpisivanja knjiga, susret sa čitaocima...ništa. Ali kada pogledate rezultate prodaje, to je moja krivica, ja sam omanuo, nigde nema podataka o aktivnostima izdavača. Voleo bih da cela ta izdavačka scena Njujorka nestane i da nađem normalnog lokalnog izdavača u unutrašnjosti.

Nikada nisam bio mnogo pametan kada je reč o novcu, propustio sam mnogo prilika i mnogo loših odluka u životu doneo. Jedna od njih je i da, dok čekam da objavim prvu knjigu, počnem da se bavim pravljenjem jahti i jedrilica. Devedesetih godina sam sa majkom, sestrom i prijateljem bio na krstarenju po grčkim ostrvima i jednog dana sam skoknuo do Turske. U luci kraj Bodruma ugledao sam prelepu jahtu, dugu više od četrdeset metara, i pomislio kako bi to mogao da bude dobar turistički brod. U to vreme sam se još školovao, ali i držao časove koji nisu bili mnogo plaćeni. Od banke sam pozajmio četrdeset hiljada dolara, od majke isto toliko i ja sam uložio pet hiljada svojih u restauraciju i sređivanje broda. Imao sam ideju da organizujem edukativne ture za američke turiste, putevima „Ilijade“ i „Odiseje“, a onda ste se umešali vi.

Propast zbog Jugoslavije

Da vi! To je bila 1999. godina i američki lažljivi predsednik Klinton je, da bi zataškao svoju seks aferu, pokrenuo rat protiv Jugoslavije. Naravno da znam o tome, ne samo zato što sam zbog rata bankrotirao, već i zato što Amerika nikada, pre ili posle, nije vodila takav rat, bez interesa, za zemlju koja nema naftu. Pošto su Amerikanci izuzetno geopolitički glupi, mislili su da je rat u Turskoj i nisam mogao da ih ubedim da su Tursku u to vreme zvali „mala Amerika“, da su Amerikanci tada bili dobrodošli u Turskoj, za razliku od Grčke gde su mi jasno pokazivali mržnju zato što sam Amerikanac. Situacija se obrnula posle terorističkih napada 11. septembra, a za to je, opet, kriva Amerika.

Do sada sam oplovio gotovo devedeset hiljada kilometara, što kao kapetan, što sa svojim jedrilicama koje sam lično napravio: od Meksika do Kanade i Havaja, preko Turske i Mediterana do Novog Zelanda, Malezije i Filipina gde živim poslednjih godina, na brodu. Imao sam mnogo brodova. Na prvom sam se i venčao i posle sa ženom putovao oko sveta. I sada mogu da obilazim svet, jer na engleskom univerzitetu predajem tokom oktobra i novembra. Tako sam ove godine mesec dana bio u Kini, pa u Poljskoj, Keniji, Indiji, Izraelu...uglavnom zbog mojih knjiga i u decembru će konačno vratiti na moj brod usidren na Filipinima.

To mi je trenutno dom. U Kaliforniju retko idem, a Aljaska... Volim da odem i obiđem mesta po kojima je prosut pepeo mog oca. Kremiran je, što je uobičajeno u SAD, mada je pitanje kako na ove moje reči gleda osamdeset miliona katolika te zemlje koji su glasali za Trampa samo zato što je protiv abortusa. Ne ubijajte bebe koje nisu bebe, ali ubijajte decu po školama i tržnim centrima!

Ja sam ateista koji misli da nam je potrebna neka zamena za religiju. Do skoro sam bio veoma strpljiv i pun poštovanja prema svim religijama i vernicima, ali sam počeo da se pitam zašto moramo da se pretvaramo da je sve istina, kada znamo da nije? Ljudi koji veruju u ono što nije istina donose loše odluke, političke i društvene, a to je opasno. Mislim da ne možemo više da biramo predsednika koji se pretvara da veruje u Boga. Amerika odavno nije ni demokratska ni sekularna zemlja i Tramp nam je to samo jasno pokazao. Zemljom vladaju političke dinastije.

Napisao sam knjigu o Trampu koju niko ne želi da objavi, iako je reč o fikciji čija se radnja dešava na planeti Pluton. Čak i moj francuski izdavač kaže da je suviše oštra i nepristojna prema Trampu i njegovoj ženi Melaniji. Sve što Tramp kaže je toliko glupo da ne možeš da zamisliš ni da učenik koji nije završio osnovnu školu izgovori takve besmislice. Zaista je neverovatno da nam je takav čovek predsednik. Svaki učitelj ili direktor firme koji bi rekao takve glupe, netačne ili uvredljive stvari kao Tramp, dobio bi otkaz, ali ne i prvi čovek zemlje. U Americi živimo pravi teatar apsurda. Napisao sam roman o njemu jer nisam mogao da ga izbacim iz svoje glave, nekoliko stotina glupih izjava sakupljao sam na Internetu i kada sam završio roman, odjednom više nisam mislio o Trampu. Više ne pratim njegove ludosti, ne zanima me.

Situacija u Velikoj Britaniji me još zanima, jer mi je od najave Bregzita plata smanjena za dvadeset odsto. Britanija je sa Bregzitom pucala sebi u nogu. Populistički, desničarski, antiimigracioni, nacionalistički pokret je preuzeo stvar i to je najgore što može da se desi u bilo kojoj zemlji, pa i kod nas, sa Trampom, i u drugim evropskim zemljama. Svi oni koji su glasali za Bregzit i sami će osetiti bolne posledice svog postupka. Cela zemlja će preko noći da vredi dvadeset posto manje, kao moja plata sada. Opet će imati problem sa Irskom, pa sa Škotskom, koja, opet, hoće na referendum o nezavisnosti i Britanija će shvatiti da nije više nikakva svetska ekonomska sila. Shvatiće da strani radnici grade ekonomiju te zemlje i platiće za sav taj rasizam i ksenofobiju kojima sada mašu.

Zdravstveni sistem je već noćna mora. Za ove posekotine i šavove na ruci trebalo je da platim dve i po hiljade dolara, iako imam radnu vizu i osiguranje. Problem je što sam morao da čekam osamnaest meseci na termin kod hirurga, da bi me samo primio i razgovarao o eventualnoj operaciji. Uradio sam je na Filipinima. Operacija je trajala dva sata i koštala šezdeset dolara, koje pokriva moja turistička viza. A Britanija je konačno zauzela mesto Filipina u grupi zemalja u razvoju, gde hrana stalno poskupljuje, a cene stanova su potpuno van kontrole. Njima je Evropa očajnički potrebna.

Pitate me da li razmišljam o samoubistvima u porodici, da li se plašim da nije kraj? Pune dvadeset i dve godine strahovao sam da samoubistvo čeka na mene, na loše periode u životu koji će me zadesiti. I bio sam u toj situaciji kada sam sve izgubio, kada su mi prva dva broda potonula ili imala veliki kvar, kada mi je posao potpuno propao i kada su ljudi tražili da im vratim novac, i za sve to vreme nijednom nisam pomislio na samoubistvo. Strah je nestao, bio sam slobodan. Ne mislim da sam osuđen da ponovim porodičnu istoriju, ali sudbina ostaje sudbina.
 
Autor: Srđan Jokanović
Izvor: Ilustrovana Politika