Razgovor sa Dejvidom Vanom

Još od objavljivanja prvog romana „Legenda o samoubistvu“, Vanova proza osvaja čitaoce širom sveta, kao i kritičare, prevodi se na mnoge svetske jezike i dobija prestižne nagrade. Kao veliki ljubitelji dela koja stvara Dejvid Van, susret sa piscem i mogućnost da mu postavimo nekoliko pitanja dočekali smo sa oduševljenjem.



Kada zatvorite oči i zamislite svoje čitaoce, šta vidite?

Nikada nisam zamišljao čitaoce, i zapravo dugo nisam imao nijednog. Punih 12 godina nisam uspevao da objavim svoj prvi roman „Legenda o samoubistvu“. Takođe, svoje rukopise nikom ne pokazujem dok ne završim rad na njima. Uglavnom ih prvo čitaju moji agenti, ali prva verzija je gotovo ista kao i ona koja kasnije ode u štampu. Kod nekih romana sam dodavao koji pasus, ali je recimo „Jarčeva planina“ prošla netaknuta kroz proces uređivanja.

Ono što mi se dopada kod čitalačkog iskustva je što čitalac i ja iskusimo isti san, kakav god on bio. Mnogo volim kada dobijem povratnu informaciju od čitalaca, a posebno kada otkrijem da je neko u Hrvatskoj bolje razumeo moje delo nego većina američkih čitalaca, na primer. To me raduje. Ali nikada ne zamišljam čitaoca dok pišem.

Upoznali smo vas kroz „Legendu o samoubistvu“ koja nas je oduševila. Inspiracija za roman je očigledna – samoubistvo vašeg oca. Kako se nositi sa samoubistvom roditelja?

To je pitanje na koje sam tražio odgovor kroz nekoliko romana, i uopšte kroz život, tako da nemam odgovor koji mogu da vam ponudim. Posledice takvog čina su dugotrajne: tri godine poricanja – govorio sam da je umro od raka – zatim udaljavanje od prijatelja i porodice, opasan život sa pištoljima, 10 do 15 godina nesanice, 22 godine života sa osećanjem da sam osuđen da ponovim njegov postupak, krivica koja je sigurno toliko dugo trajala i bes koji sam osećao preko 30 godina. Mislim da je jedini način da se nosite sa time tako što ćete krenuti na dug put i ostaviti starog sebe negde iza.



Gde i kako pišete? Sa muzikom ili bez? U kojim stvarima uživate, a koje biste voleli da nikada ne radite?

Pišem dva sata svakog jutra. Tokom prvog sata čitam prethodno napisanih 20 stranica. U sledećih sat vremena napišem stranicu ili dve. Moram da se osamim, bez zvukova i pokreta koji bi me ometali, koristim slušalice i sedim na krevetu. Ali mogu da pišem bilo gde, u bilo kom hotelu. Dok sam pisao „Jarčevu planinu“, putovao sam 7-8 meseci. Uživam u svemu vezanom za pisanje. To je jedina smislena stvar koju radim. Ne smatram to poslom i nastaviću da pišem čak i ako svi prestanu da objavljuju i čitaju moje romane.

Imate pravo na jednu želju – šta biste poželeli?

Mir u svetu, naravno. I da se Amerikanci već jednom prokleto probude i prestanu da veruju da nas vojna snaga čini bezbednim, da nas oružje čini bezbednim, da su korporacije dobre, da smo građani koji brinu o okruženju, da su republikanci tu da pomognu radnicima... Sve te ogromne laži koje izgleda čine jednog Amerikanca.

Izvor: thebookbag.co.uk, 2012.
Prevod: Dragan Matković