Nije bitno da li se nešto dogodilo već kako se dogodilo. Književnost je odavno preuzela ulogu stvarnosti u podjednakoj meri koliko je laž o „najboljem od svih svetova“ prodrla u život. Dva romana između korica ove knjige govore upravo o tome; o (ne)mogućnostima da poverujemo u vlastite živote iz prespektive iskustva, istorije ili ideologije ali zato stičemo veru u postojanje kroz urnebesnu prozu Svetislava Basare. Jedan stvaran odraz nestvarne egzistencije i jedan fiktivni vodič iz stvarne zemlje verniji su i bolji tumači smisla od stvarnosti same. U tome je tajna Basarine romansijerske igre i ovih kratkih romana, koji sobom svedoče o svim onim idejama koje je Basara razvio kao poetičke osobenosti svog jedinstvenog književnog glasa i u nekim kasnijim delima. Naše predstave o nama samima više ne zavise od nas, ove knjige ih vraćaju bogatstvu mašte – istini postojanja u smušenom svetu privida i pričina.

Kod nas su prikrivene javne kuće smeštene u vulkanizerskim radnjama. U principu, bitno je da nešto visi ispred objekta, kao što u civilizovanim zemljama visi crveni fenjer. A u našoj zemlji lozinka za ulaz izgleda ovako: posetilac ulazi kod vulkanizera držeći se desnom rukom za levo uho i pevajući Marseljezu. Majstor nehajno pokaže rukom vrata u dnu radionice i stvar ide kao po loju. Za Rusiju, za Kinu, za Koreju – kako tamo stvari stoje – ne znam. Treba se raspitati.
Mongolski bedeker

Ali iskrsao je ozbiljan problem: jezik je odbijao da govori. Naviknut na dekrete i direktive nije se usuđivao da kaže ni slovca o onome o čemu sam nameravao da pišem. Ako bih, na primer, započeo rečenicom: Moja porodica je počela da se raspada, reči bi se odmah ogradile dodajući nastavak: ali beše to preživela, buržoaska porodica. Nisam znao nijedan drugi jezik, ali ne sumnjam da je i tamo situacija bila slična.
Napuklo ogledalo