Nagrada „Dimitrije Mitrinović“ sledio me je svuda ponavljao moje reči i postupke – bio moja kosa senka mladi drug nesposobni brat izvršilac uvek pri ruci – tih preda mnom drzak prema svima drugima – nisam poznavao takvog uništitelja svih vrednosti nisam ga politički stvarao nisam s njim sarađivao nisam ga usmeravao u tom pravcu nisam podnosio njegovu sklonost nasilju nisam znao da je sklon korupciji i da mu je kriminal omiljeno sredstvo nisam nikad primetio crte zločinca na njegovom licu nisam osetio zadah zveri koja se šunja u bolesnim snovima – odbio sam da ga sledim u smrt i razaranje – uđoše crvi navališe pacovi prodre gamad zemaljska koja se negde krila decenijama raširiše se bolesti – najgori preživljavaju sve progone i od toga postaju jači – otrov ih ne truje čini ih imunima – evo ih uz vlast evo ih na vlasti – nema ko da ih svrgne nikoga da ih zameni – naslediće ih gori i još gori – ostali su samo fanatici nacionalisti natražnjaci lažovi i prelivode bukači šarlatani i kukavice U zemlji prepunoj prepoznatljivih pojedinosti prećutni dijalog vode dva glasa – jedan proročki, drugi silnički – dok svako priča svoju priču a ishod znaju svi. Roman Šta ptica kaže, kroz ispovesti i gledišta dvojice „protagonista savremene srpske istorije, pretvorenih ovde u fikciju“, otkriva čitaocu anatomski razložene psihološke portrete – jednog bivšeg predsednika koji je otet i ubijen i njegovog naslednika koji će biti optužen za ratni zločin, jednog dokazanog, drugog nedokazanog, predvodnika i potrčka, žrtve i dželata. Pomoću tog dvoglasja Vidosav Stevanović osobenim stilom, nesvakidašnjim pravopisom i neumoljivim tonom, u suverenom romanesknom oblikovanju jedne tragične istorijske epizode, ubistva Ivana Stambolića, razobličuje dva lica Srbije i podseća i opominje na motive, mehanizme i postupke inspiratora atentata koji je gurnuo zemlju na dugotrajan „put u bespuće“.