Zbirka kratke proze.
Prvi izlaz za Rozarito je zbirka Tokinove kratke proze objavljivane od 2018. do 2025. godine.
Jutros u šest jezero je bilo mirno, vetar se polako dizao, palilo se svetlo iza kuće iza brda iza horizonta. Čuo sam kako je neko nekom rekao: – Ja sam Marlon Brando, a ti si Stiv Mekvin. – A ja sam stajao na terasi i tražio galebove iznad jezera, pored jezera i na svakom mestu gde mi je pogled stizao. Nije ih bilo.
Znao sam da je neko jednom rekao: – Ti si obećanje u zoru a ja sam jutro posle. – I skrenuo sam u prvu desnu, kroz šumu i četiri lepe krivine do uvale koju znam, preko parkinga pa niz million stepenica do plaže. Na plaži nije bilo nikoga, vetar se podigao, talasi su imali bele kreste, ne svi, samo poneki, ali bilo je dovoljno belog na beskrajnom plavom, dovoljno za sliku. Aerosoli iznad površine bil su u nijansama plave, i pažljivom posmatraču ukazivali bi se oblici od kojih čoveku može svašta da padne na pamet. Galebova nije bilo.
Popeo sam se onim stotinama miliona stepenica do velike hotelske terase koja mi je poznata, to je mesto koje mi je najpoznatije na svetu. Galebova nije bilo, osim mene.
Ivan Tokin piše o limunu, galebovima, gladi, o ljudima koji rade svoj posao ili ne rade ništa, o čamcima, vampirima, vukovima, Deda Mrazu, Spajdermenu ili pripadnicima đumbir elite.
Svet u njegovoj prozi nije veći nego što jeste, ali tesan mu je, to je jasno, i iz te nelagode nastaje stvarnost, u kojoj ni Stara Borča više nije gde je bila.
Autor ne opisuje osećanja, već uslove u kojima ona nastaju. Zato humor nije šala, nasilje nije spektakl, a nežnost je svedena, tiha sila koja drži ovaj svet na okupu.
Prvi izlaz za Rozarito je zbirka Tokinove kratke proze objavljivane od 2018. do 2025. godine.
Jutros u šest jezero je bilo mirno, vetar se polako dizao, palilo se svetlo iza kuće iza brda iza horizonta. Čuo sam kako je neko nekom rekao: – Ja sam Marlon Brando, a ti si Stiv Mekvin. – A ja sam stajao na terasi i tražio galebove iznad jezera, pored jezera i na svakom mestu gde mi je pogled stizao. Nije ih bilo.
Znao sam da je neko jednom rekao: – Ti si obećanje u zoru a ja sam jutro posle. – I skrenuo sam u prvu desnu, kroz šumu i četiri lepe krivine do uvale koju znam, preko parkinga pa niz million stepenica do plaže. Na plaži nije bilo nikoga, vetar se podigao, talasi su imali bele kreste, ne svi, samo poneki, ali bilo je dovoljno belog na beskrajnom plavom, dovoljno za sliku. Aerosoli iznad površine bil su u nijansama plave, i pažljivom posmatraču ukazivali bi se oblici od kojih čoveku može svašta da padne na pamet. Galebova nije bilo.
Popeo sam se onim stotinama miliona stepenica do velike hotelske terase koja mi je poznata, to je mesto koje mi je najpoznatije na svetu. Galebova nije bilo, osim mene.
Ivan Tokin piše o limunu, galebovima, gladi, o ljudima koji rade svoj posao ili ne rade ništa, o čamcima, vampirima, vukovima, Deda Mrazu, Spajdermenu ili pripadnicima đumbir elite.
Svet u njegovoj prozi nije veći nego što jeste, ali tesan mu je, to je jasno, i iz te nelagode nastaje stvarnost, u kojoj ni Stara Borča više nije gde je bila.
Autor ne opisuje osećanja, već uslove u kojima ona nastaju. Zato humor nije šala, nasilje nije spektakl, a nežnost je svedena, tiha sila koja drži ovaj svet na okupu.
Od istog autora
Iz istog žanra
Poslednje pogledano
Laguna d.o.o. Kralja Petra 45, Beograd Matični broj: 17414844
Copyright © Laguna 1999 - 2026
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.