„Van pravila“ je debitantski roman Rejčel Rid i prvi u serijalu Vatreni rivali (Game Changers) u kome je, do sada, objavljeno sedam delova. Imajući u vidu da je serija „Vatreni rivali“ (Heated Rivalry) i u Srbiji stekla ogromnu popularnost, možda bi odmah trebalo razjasniti da su glavni junaci u ovoj knjizi Skot Hanter i Kip Grejdi, a ne Ilja Rozanov i Šejn Holander. Glavna priča iz serije je nešto što biti tema u potonjim romanima, a ona sporedna priča iz prve sezone je u romanu glavna i jedina.

Nisam do sada naišla na slikovnicu za mlađi uzrast koja se bavi temom bezbednosti na internetu a da mi se dopala. To jest, sve dok nisam zaronila u knjigu „Trol“ – zato me uopšte ne čudi što ju je čuveni Tajms proglasio knjigom nedelje.

Roman „Krug laži“ savremene američke spisateljice Kelsi Koks smešta radnju u raskošnu vilu na litici u Teksasu, čija je prošlost obeležena tragedijom. Pre više od sto godina, njena prva vlasnica izgubila je dete, a zatim je, slomljena od tuge, pala sa balkona i poginula. Od tada kuću prati legenda o majci, tj. duhu nesrećne žene koji se, prema lokalnim pričama, pojavljuje u noći i traga za svojim detetom. Time roman dobija izraženu gotsku atmosferu dok kuća postaje mnogo više od običnog prostora radnje – mesto na koje se prošlost vraća i preti da uništi privid savršenog života.

U svetu zabave, kojim danas dominiraju rimejkovi, nastavci i reciklirane franšize, publika sve više žudi za nečim drugačijim – za originalnom pričom koja svoju snagu pronalazi u tananim i dubokim ljudskim emocijama. Roman „Teo iz Goldena“ Alena Livaja nije samo delo koje je osvojilo čitaoce širom planete, već i priča kao stvorena za veliko platno koja donosi nešto sasvim drugačije od uobičajenih filmskih ostvarenja.

Ne postoji stabilna granica između prirode i kulture. U pitanju su uslovni, operativni termini, koji nam služe da lakše opisujemo svet u kome smo i koji smo. Decenije antropoloških istraživanja, a posebno ekokritike kao književnoteorijske perspektive koja proučava odnos književnosti i životne sredine, pokazuju da je i sama ideja prirode nešto što je proizvod kulture. A ljudi, hteli – ne hteli, prirodi pripadaju koliko god se trudili da se od nje udalje. I ne mora neko da čita Flusera, Deskolu, Latura ili Timotija Mortona da bi došao do tih zaključaka: svakodnevno iskustvo govori da je, zapravo, sve ekološko – sve je sa svim povezano. Životna sredina nije, dakle, divljina, nego sve ono što nas okružuje, uključujući, na primer, i naša tela koja su stanište miliona mikroorganizama. Nema života bez simbioze, bez razmene.

„Malakva“ autora Nikole Puljezea izvorno je u matičnoj Italiji objavljena i silnu pažnju (i čitalačku, i kritičarsku, i esnafsku) prvukla još 1977. godine, a kod nas je premijerno stigla tek pre nekoliko sedmica. Ne mari, jer „Malakva“ brzo ostavlja utisak prefinjenog i značajnog dela neprolazne vrednosti, a na ovdašnjem izdanju (u prevodu Ane Gorobinski i u izdanju Lagune) navedene su i pohvale velikog Itala Kalvina (1923–1985) i savremenog pisca Roberta Savijanija („Gomora“, „Nula nula nula“).

Kako prošlost postaje dalja i dalja, ona je sve obavijenija velom misterije i tajni, naročito ako nije zabeležena i ako ne postoje glasovi koji će i dalje pripovedati o njoj. Baš o tim i takvim predanjima se radi u romanu „Kal juga“ Mladena Milosavljevića, koji je nedavno dobio svoju dopunjenu verziju u izdanju Lagune.

Deca rođena u doba modernih tehnologija, sasvim očekivano, upućena su na preobilje multimedijalnih izvora informacija tako da opšte ili tematske enciklopedije, uprkos izuzetnoj vrednosti koja je rezultat višegodišnjeg timskog rada na oblikovanju njihovog sadržaja i forme, nemaju ni približno važnu ulogu kakvu je u odrastanju i samoobrazovanju mladih čitalaca u analognom svetu imala, na primer, čuvena knjiga „1000 zašto 1000 zato“.