Prikaz romana „Malakva“ Nikole Puljezea: „Portret“ porinuća u dubuku tminu slabosti

„Malakva“ autora Nikole Puljezea izvorno je u matičnoj Italiji objavljena i silnu pažnju (i čitalačku, i kritičarsku, i esnafsku) prvukla još 1977. godine, a kod nas je premijerno stigla tek pre nekoliko sedmica. Ne mari, jer „Malakva“ brzo ostavlja utisak prefinjenog i značajnog dela neprolazne vrednosti, a na ovdašnjem izdanju (u prevodu Ane Gorobinski i u izdanju Lagune) navedene su i pohvale velikog Itala Kalvina (1923–1985) i savremenog pisca Roberta Savijanija („Gomora“, „Nula nula nula“).

Pomenuto nije samo puka faktografija, već nam dovoljno jasno sugeriše da ovo jedino Puljezeovo delo u sebi nosi podosta uvek priželjkivanih odrednica kao što su univerzalnost, osobenost i sposobnost iskoračenja i ka nekoj neciljanoj publici, i prema drugim epohama, određenih drugim autorskim modama i izrazima, kao i drugim čitalačkim preferencama.

Već sâm podnaslov otkriva ili barem nagoveštava dosta toga, i on glasi: „Četiri dana kiše u Napulju u iščekivanju da se obistini jedan izvanredan događaj“. I upravo tako – Nikola Puljeze ovde kreće od distopijske osnove, tj. detaljističkog prikaza četiri dana kolosalnih kiša koje su se obrušile na Napulj, da bi onda napravio snažan zaokret i otklon u odnosu na očekivano ponudivši zapravo duboko intimističku društvenu hroniku u čijoj je biti uvek potentan motiv – prikaz sveopšteg propadanja koje poriv ima u jednostavnom i u trenu empatijski pojmljivom strahu od kraja, koji se pak uvek i bespogovorno svodi na strah od nepoznatog.

I tu nas, i ovovremenske i ovdašnje čitaoce jednako, u asocijativnom smislu podseća da je narečeni strah nešto što je duboko kodirano i pohranjeno u našem emotivnom i kognitivnom „tkivu“, jer strah od nevoljnog stupanja u moguće bezdno nepoznatog jeste i naša prva reakcija pri samom činu rođenja.

Na tom tragu može se sa stoprocentnim uverenjem ustvrditi da je „Malakva“, koja je u zanatskom aspektu vrhunsko i besprekorno delo, u stvari, i podsećanje da se vazda podatni motivi distopije i entropije uz pomoć striktno pripovedačkog dara i nerva mogu preinačiti i u nešto znatno provokativnije i dodatno uznemirujuće, a to je svojevrstan „portret“ porinuća u dubuku tminu slabosti od kojih smo dobrim delom svi mi izatkani.

Autor: Zoran Janković, filmski, književni kritičar i prevodilac

Izvor: Nedeljnik