Prikaz romana „Teo iz Goldena“: Da li će Teo spasiti Holivud?
U svetu zabave, kojim danas dominiraju rimejkovi, nastavci i reciklirane franšize, publika sve više žudi za nečim drugačijim – za originalnom pričom koja svoju snagu pronalazi u tananim i dubokim ljudskim emocijama. Roman „Teo iz Goldena“ Alena Livaja nije samo delo koje je osvojilo čitaoce širom planete, već i priča kao stvorena za veliko platno koja donosi nešto sasvim drugačije od uobičajenih filmskih ostvarenja.
A ta priča počinje jednostavno, gotovo skromno: nepoznati starac stiže u mali grad u Džordžiji, gde će u lokalnom kafeu ugledati 92 portreta nacrtana olovkom i odlučiti da ih kupi – ne da bi ih zadržao, već da bi ih poklonio ljudima koji se na njima nalaze. Kao stvorena za filmsko platno ili mini-seriju, zar ne? Teove posete različitim stanovnicima grada, kojima donosi njihove portrete, lako bi mogle da se zamisle kao zasebne epizode priče koja se razvija tokom čitave sezone. A imajući u vidu da je zahvaljujući portretima umetnost glavna nit pripovedanja, bilo bi uzbudljivo videti kako crteži „oživljavaju“ na ekranu, brišući granicu između skice i stvarnog čoveka.
Međutim, iza ove fiktivne priče krije se i „zrno istine“, što je čini još zanimljivijom! Livaj (70), kome je „Teo iz Goldena“ prvi roman, inspiraciju je pronašao u stvarnim susretima u jednom kafiću u Džordžiji. Zahvaljujući preporukama čitalaca, knjiga je u samostalnom izdanju prodata u više od 150.000 primeraka, nakon čega ju je preuzela izdavačka kuća Atria Books i krajem 2025. godine ponovo objavila za širu, međunarodnu publiku. Roman je tako već stekao brojnu i posvećenu čitalačku publiku, koja sasvim sigurno sa velikim interesovanjem čeka njegovu ekranizaciju.
Za ovo književno otkriće mogu da zahvalim svojoj sestri. Budući da se i sama bavi umetnošću, preporučila mi je knjigu nakon što je u Njujork tajmsu pročitala tekst o njoj. Odmah sam počeo da je čitam i jednostavno nisam mogao da je ispustim iz ruku. Pomislio sam koliko nam je u svetu koji je izgubio mnogo od nekadašnje topline i neposrednosti – u kojem smo često suviše zatvoreni ili zaokupljeni telefonima i drugim uređajima da bismo jedni druge pogledali u oči – potrebna knjiga poput „Teo iz Goldena“. Delovala mi je poput osvežavajuće kiše posle duge žege. Ovo je priča koja na naš rasejani, tehnologijom zaokupljeni svet odgovara nenametljivom, ali snažnom dobrotom, što bi izuzetno lepo moglo da se prenese i na veliko platno.
Srce ove priče – i uloga o kojoj bi mogao da sanja svaki iskusni glumac – jeste upravo Teo (a da li je to Tom Henks, ostaje nam da saznamo). Teo ima 86 godina, poreklom je iz Portugala i iza sebe ima dug i ispunjen život. Verovatno je jedan od najdopadljivijih glavnih junaka na koje sam naišao u poslednje vreme, ali i čovek koji svoju prošlost vrlo malo i postepeno otkriva. Vešto izbegava pitanja o sebi, tako što svaki razgovor preusmerava na osobu koja je naspram njega. Upravo takav način postepenog otkrivanja njegovog lika stvara prirodnu napetost i misteriju koje bi savršeno funkcionisale na filmu. Ili kako bi sam Teo to sročio: „ Nema vrline u razmetanju sopstvenom tugom. Ali nema ni mudrosti u njenom poricanju.“
Lično bih voleo da u toj ulozi vidim velikane poput Roberta de Nira ili Ala Paćina. Za obojicu bi to bila prilika da pokažu svu širinu svog glumačkog umeća, iako ih najbolje poznajemo po rolama „opasnih momaka“. Zamislite samo De Nira, u kardiganu i sa portugalskim akcentom, kako, umesto čuvenog You talkin’ to me?, toplo izgovara: „Mogu li da Vam poklonim ovo?“ Bila bi to jedna od onih uloga koje mogu da obeleže poznu fazu karijere velikog glumca.
Pored misterije, roman pokreću i upečatljivi dijalozi. Teova dobrota je zarazna – ona utiče na svakoga koga sretne i postepeno menja atmosferu u gradu kojim vladaju cinizam i ogorčenost. Iako je priča ima izraženu duhovnu dimenziju, i povremeno se oslanja na religijske motive, ona nikada ne prerasta u otvoreno versku propoved. Taj duhovni aspekt romana proističe iz duboko ukorenjenih vrednosti američkog Juga, ali ne potiskuje univerzalnu poruku priče, čak ni za čitaoce koji su agnostici ili ateisti. U tome roman podseća na emotivne priče poput filma „CODA“ ili serije „Mer iz Istauna“ (Mare of Easttown), koje su publiku osvojile toplinom, ljudskošću i snažnim likovima.
Levijev stil posebno impresionira. Njegova proza obiluje upečatljivim slikama i preciznim metaforama, što verovatno proizlazi iz činjenice da je, osim kao pisac, radio i kao tekstopisac, advokat i sudija – ukratko, bira neposredan, emotivan i originalan izraz. U jednom trenutku, nagli odlazak jednog lika sa večere opisuje rečima da je za njim ostala „neprijatna tišina a zatim zajednički uzdah olakšanja, kao da je iz sobe punе balona upravo izašao kaktus“. Takve živopisne i precizne slike su pravo blago za scenaristu koji traga za vizuelnim jezikom koji će na ekranu pratiti snagu dijaloga.
Ali nemojte da vas naglasak na nežnosti zavara – najveća vrednost ove knjige upravo je u tome što ne ulepšava stvarnost. Ona se suočava i sa mračnijim stranama ljudske prirode, dotičući se tema mentalnog zdravlja i narcizma, nasilja, posledica slave, krvoprolića i fizičkih obračuna, podsećajući nas da je „svaka bol na svetu makar delimično krivica svih nas“.
Čarolija romana „Teo iz Goldena“ mi se u potpunosti ukazala svega nekoliko poglavlja pre kraja knjige. Doručkovao sam sa svojim 86-godišnjim polubratom i, kada sam poželeo da mu preporučim roman, na trenutak je zastao, kao u pažljivo režiranoj filmskoj sceni. Njegov jedva primetan osmeh polako se pretvorio u širok – osmeh nekoga ko već zna o čemu govorim. Rekao mi je da je knjigu već pročitao i kupio pet potpisanih primeraka kako bi ih poklonio. I upravo tu leži istinska vrednost ove priče: ona pokreće lanac dobrote i velikodušnosti koji traje dugo nakon što zaklopimo knjigu.
U jednoj od najdirljivijih scena, Teo deli poklone koji su među najpažljivije odabranim darovima, i ne samo u književnosti. To nisu puki predmeti, već dokaz da je Teo zaista slušao ljude oko sebe i obraćao pažnju na ono što im je važno. Ekranizacija romana „Teo iz Goldena“ kojoj se čitaoci nadaju mogla bi dodatno da dočara koliko nas može promeniti osećaj da nas je neko istinski video i saslušao. Ova topla priča nas podseća da je, naročito u današnjem užurbanom svetu, možda najveći dar koji nekome možemo da pružimo upravo naša nepodeljena pažnja. Preplavljena rimejkovima i filmskim spektaklima bez mnogo sadržaja, publika željno iščekuje upravo ovakvu originalnu priču!
Autor: Rob Tonkin
Izvor: mediaplaynews.com
Prevod: Tamara Stanojčić
