Prikaz knjige „Naše divlje nasleđe“ Petera Volebena: Divljina nam je suđena
Ne postoji stabilna granica između prirode i kulture. U pitanju su uslovni, operativni termini, koji nam služe da lakše opisujemo svet u kome smo i koji smo. Decenije antropoloških istraživanja, a posebno ekokritike kao književnoteorijske perspektive koja proučava odnos književnosti i životne sredine, pokazuju da je i sama ideja prirode nešto što je proizvod kulture. A ljudi, hteli – ne hteli, prirodi pripadaju koliko god se trudili da se od nje udalje. I ne mora neko da čita Flusera, Deskolu, Latura ili Timotija Mortona da bi došao do tih zaključaka: svakodnevno iskustvo govori da je, zapravo, sve ekološko – sve je sa svim povezano. Životna sredina nije, dakle, divljina, nego sve ono što nas okružuje, uključujući, na primer, i naša tela koja su stanište miliona mikroorganizama. Nema života bez simbioze, bez razmene.
Ne radi se ovde ni o kakvoj mistifikaciji, iako je bilo i takvih prigovora upućenih Volebenu, nego o volji da se uspostave veze tamo gde bi ih malo ko video. I to naročito neko ko nema vremena ni radoznalosti da uplovi u složene i ponekad suprotstavljene teorije. I kao što je to bio slučaj sa njegovim najvećim hitom – knjigom „Tajni život drveća“ – Voleben je ovde pokazao da i najveće vrline dobre naučne publicistike nose i nužnu obazrivost pri čitanju, oličenu u naučnom imperativu: u sve sumnjaj! Izuzetno je teško, koliko god bilo krajnje zanimljivo, otvoriti toliko tema i održati i nit i naučnu utemeljenost, a pritom, negovati nužnu pristupačnost. Zato treba imati posebnog razumevanja za popularizaciju nauke: pravi je izazov predstaviti nešto vezano za vrlo uzak krug ljudi široj publici.
Ipak, „Naše divlje nasleđe“ se kreće od fundamentalnih, filozofskih i bioloških pitanja – poput razmišljanja o životu kao fenomenu, istoriji čoveka kao vrste, pa i, naravno, same ideje prirode, preko niza pojedinosti o kojima bi malo ko razmišljao, poput kvaliteta spermatozoida senice ili odlika zoonoza, sve do, na primer, sve aktuelnijih izazova veštačke inteligencije ili fenomena greenwashinga, koji predstavlja marketinško, obmanjujuće pozivanje na ekološke vrednosti bez pokrića u proizvodu ili usluzi. I čak tamo gde reference mogu da budu dovedene u pitanje, što nije tako retko – od toga da navodno 99% odluka donosimo nesvesno do navoda da možemo aktivno da primetimo samo „0,00045% draži kojima smo izloženi“ – Volebenova knjiga predstavlja iznenađujuće koristan i možda čak preambiciozno postavljen uvid u goruća pitanja savremenosti. Srećom, izvori su proverljivi i uglavnom dostupni na internetu, te će zainteresovanim čitaocima biti relativno lako da dođu do njih i prosude sami koja je njihova relevantnost.
Jedan od vrednih učinaka knjige jeste preko potrebno preispitivanje antropocentrizma. Čovek nije koren svega – svet je postojao mnogo pre nas i postojaće, po svemu sudeći, i mnogo nakon nas, a nauka nam pomaže da uvidimo meru promena i svet koji nas prevazilazi, u njegovim najrazličitijim oblicima. Takođe, korisna i vredna je istorijska perspektivizacija prirodnonaučnih pitanja. Tek uvidom u istorijski kontekst neke pojave, možemo da imamo ne samo širu sliku, nego da nam razvoj ideja postaje jasniji. Daleko je Voleben, naravno, od Dipeša Čakrabartija, pa i, na primer, knjige „Puške, mikrobi i čelik“ Džareda Dajmonda, ali istorija prirode i, još više, društveni komentar prirodnonaučnih saznanja mogu da otvore niz preispitivanja i polemika. To je i, inače, odlika inspirativnih knjiga: da žive u reakcijama i komentarima, koji daleko prevazilaze udobnost dokumentarnog filma o čudima prirode. Pišući o problemima i izazovima, kao i o mogućnostima za njihovo prevazilaženje, Volebenova knjiga ima kapacitet da čitaoce zabavi i zaintrigira, da ih usmeri ka pogledima koji preispituju ono što uzimamo zdravo za gotovo. A ko, već, bude hteo da nešto produbi ili da se nečemu suprotstavi, imaće dobru osnovu.
Autor: Uroš Đurković
