Knjiga „Mafija: Globalna istorija“ američkog, pre svega, istoričara Rajana Džindžerasa odlikuje se širinom zahvata. Autor istražuje različite kriminalne organizacije, od italijanske Koza Nostre i Kamore, preko kineskih trijada i japanske jakuze, do ruske, ukrajinske i balkanske mafije i latinoameričkih narko-kartela. Pritom on ne opisuje samo njihov nastanak i razvoj već i pokazuje kako su kriminalne strukture uticale na oblikovanje modernog sveta. Kad državne institucije ne uspevaju da uspostave delotvornu kontrolu nad teritorijom, ekonomijom i stanovništvom, kriminalne organizacije preuzimaju neke funkcije države: pružaju zaštitu, uređuju odnose unutar zajednice i uspostavljaju sopstvene sisteme pravila i kažnjavanja.

Mada se u realnosti one priče o idiličnim kućercima što se po Italiji, Francuskoj ili Grčkoj nude za samo jedan evro često završavaju grubim otrežnjenjem kada shvatite koliko se nepremostivih pravnih zavrzlama i regulativa iza toga krije, katkad se, eto, bar u ponekoj knjizi, desi da neko kroz kupovinu takve nekretnine pronađe neočekivanu ljubav i novu porodicu. Kao na primer junakinja dirljive i tople knjige „Kuća skrivenih pisama“ Izi Brum. Pored ljupkog zapleta koji obećava emotivan doživljaj, mene su, priznajem, privukle i očaravajuće korice kojima je Mariana Veličkovski uspela da dočara dah Egeja koristeći se tipično grčkim nijansama modre boje posute purpurom oleandra.

Ljubitelji nove proze koja se bavi knjižarama, bibliotekama i knjigama možda su pomislili da je teško biti originalan nakon toliko naslova koji uglavnom predstavljaju podsticaj na dalje čitanje i utehu koju donosi. Libi Pejdž, autorka mlađe generacije, ima istančan osećaj za teme koje su čitalačkoj publici ne samo bliske već i potrebne, i primenjujući sve postupke novog žanra, napisala je originalnu knjigu koja nikog neće ostaviti ravnodušnim.

„Šta se desi kada najvažnija istina u životu zakasni za samo jedan treptaj?“ Zapitanost koja se krije duboko u svakome od nas. Zapitanost koja se, ne slučajno, nalazi na korici romana, metaforičkog naslova „Ptica koja pamti nebo“, autorke Slavice Mastikose. Razlozi su možda u tome što se u datom trenutku „bavimo znacima, umesto da pazimo na predznake“ („Mit o ptici“, Miroslav Mika Antić). Rekla bih – raskršća nas oblikuju, ali i razobličuju. Prkosimo prirodnim zakonima i zakonima fizike.

Roman „Martin Idn“ američkog klasika Džeka Londona (1876–1916) štivo je izrazito autobiografskih elemenata: poput svog junaka, i autor je prošao put od siromaštva i fizičkog rada do književne slave.

Orlando Fajdžis u knjizi „Natašin ples“ uverljivo dokazuje koliki su dubok i trajan uticaj ruski seljački koreni imali na viosku kulturu ove zemlje.

Kad vam je tata igrom nesrećnog slučaja neustrašivi poglavica vikinškog sela, od vas kao njegovog naslednika očekivanja su pogolema, što možda i ne bi bio toliko nepremostivi problemčić da je genetika odradila svoje i da se za razliku od njega kao od stene odvaljenog, vi, jadni, niste rodili žgoljavi, kržljavi i, pa budimo iskreni, neopevano šeprtljasti! Ajme muke!

Zahvaljujući suptilnom grafičkom oblikovanju i luksuznom povezu, knjige britanskog pisca i ilustratora Džejmsa Norberija već na prvi pogled privlače pažnju vizuelno orijentisanog čoveka 21. veka. Ali čitalac koji među koricama njegovih ostvarenja jednom otkrije očaravajući sklad crteža i teksta, lepotu jednostavnosti i ubedljivost minimalizma, uveriće se da su njegova dela mnogo više od prigodne poklon-knjige, koja, nakon letimičnog prelistavanja, postaje eksponat kojim se oplemenjuje enterijer.