Prikaz knjige „Natašin ples: Kulturna istorija Rusije“: Smrt u sopstvenom ruhu

Orlando Fajdžis u knjizi „Natašin ples“ uverljivo dokazuje koliki su dubok i trajan uticaj ruski seljački koreni imali na viosku kulturu ove zemlje.

 Vinston Čerčil je opisao Rusiju kao „zagonetku obavijenu misterijom unutar enigme“, što je, u suštini, bio uobičajen stav izražen na ekscentričan način. Visoka kultura Rusije i njene tajne potpuno su opčinile zapadnjačku maštu 19. veka. Turgenjev, Tolstoj i Dostojevski osvojili su Evropu svojim romanima. Čak je i Turgenjev, čija je proza bila brižljivo ispolirana, umeo da oslika surovu realnost ruskog života. Tolstoj i Dostojevski, međutim, bili su priča za sebe. Njihovi junaci – aristokrate, kavkaski gorštaci, pijanci, prostitutke i vojnici – kockali su se, pevali i filozofirali skupa.

Uz romanopisce istakli su se i kompozitori Glinka i Čajkovski, kao i slikari poput Rjepina. Njihova spremnost da iznova preoblikuju kulturne forme svog vremena bila je izuzetno privlačna zapadnjačkoj publici. Opčinjenost Zapada Rusijom nastavila se i tokom 20. veka. Dramski pisac Čehov, kompozitor Stravinski i pesnik Blok stekli su svetsku slavu, zbog čega se činilo da će svaka nova generacija ruskih intelektualaca iznova usmeravati tok evropske i svetske kulture.

Baveći se univerzalnim pitanjima, kako pokazuje veličanstvena knjiga Orlanda Fajdžisa, ovi intelektualci bili su duboko zaokupljeni i „ruskim pitanjem“. Ta rasprava, međutim, nije bila jednodušna: nasuprot uobičajenoj predstavi, nisu svi bili protivnici carske monarhije i postojećeg društvenog poretka, iako je većina ipak stajala na suprotnoj strani.

Državna cenzura sputavala je kritičko mišljenje, pa su – pored romana i poezije – čak i operska libreta morala da budu krajnje oprezno napisana. Ipak, umetnici su uspevali da ezopovskim jezikom svojoj publici jasno prenesu šta zaista misle, uživajući u tome znatno više slobode nego pod sovjetskim režimom uspostavljenim u oktobru 1917. godine.

Najspornije pitanje bilo je, ipak, pitanje nacionalnog identiteta. Šta je zapravo značilo biti Rus? Po čemu se to Rusija razlikovala od drugih zemalja u istorijskoj perspektivi? I kakvu su budućnost, u odnosu na takvu prošlost, mogli da očekuju ova zemlja i njen narod?

Fajdžisova knjiga istražuje upravo te zamršene korene nacionalnog identiteta i kulture. Uvreženo je mišljenje da su intelektualci posmatrali seljaštvo tek kao puki posmatrači, sa hladne distance, ali autor takvu pretpostavku odlučno odbacuje. On tvrdi – ili, bolje rečeno, uverljivo oslikava – da su više klase od najranijeg detinjstva upijale seljački način života. U početku su to činile na najneposredniji način: dojile su ih seljanke. Roditelji su brigu o vaspitanju dece često prepuštali seljačkim slugama, koje su ih učile uspavankama, narodnim verovanjima i običajima iz verskog kalendara.

U Tolstojevom romanu „Rat i mir“, Nataša Rostova, posle dana provedenog u lovu, odlazi u drvenu kolibu u kojoj se uz zvuke balalajke izvode narodne pesme. Nataša počinje da se vrti u ritmu muzike – ali to nije ni valcer ni polka. Ne razmišljajući ni o čemu, ona pleše poput prave seljačke devojke.

Fajdžis napominje da je ruska viša klasa oduvek bila znatno više „ruska“ nego što je to želela da prizna. Pripadnici obrazovane elite voleli su da jedni pred drugima ističu svoju evropsku i gradsku prefinjenost, pa su u svojim palatama i gradskim salonima nerado govorili o svojim dubokim vezama sa selom.

U svakom slučaju, odnos ruskog plemstva prema seljaštvu oscilirao je između saosećanja i otvorene netrpeljivosti. Mnogi zemljoposednici bili su surovi nasilnici. Turgenjevljeva majka je tako lično naređivala da se njeni kmetovi bičuju i šalju na robiju u Sibir čak i zbog najsitnijih, navodnih, neposlušnosti.

Turgenjev je bio među prvim piscima koji su insistirali na tome da seljaci i te kako imaju čemu da nauče intelektualce. U tome su mu pomagala sećanja iz detinjstva. Ipak, između privilegovanog pisca i siromašnog, potlačenog seljaka ostao je dubok jaz nepoverenja.

Kada su studenti sredinom sedamdesetih godina 19. veka krenuli put sela kako bi razgovarali sa „narodom“, seljaci ih nisu dočekali raširenih ruku. Mnogi su posumnjali da su socijalisti među njima zapravo carski špijuni, pa su ih predavali vlastima u strahu da i sami ne budu proglašeni nelojalnim monarhiji.

Međutim, fascinacija intelektualaca seljaštvom nije jenjavala. Motivi su, doduše, bili različiti. Predstavnici ruske visoke kulture – književnosti, muzike i slikarstva – želeli su da svetu ponude nešto izvorno i prepoznatljivo rusko, te su u svoje stvaralaštvo morali da unesu „nacionalni“ kolorit.

Materijala za to bilo je napretek. Ruski odnos prema hrišćanstvu znatno se razlikovao od katolicizma i protestantizma: bio je prožet ritualima i duhovnim pevanjem, ali bez naročitog dubinskog poznavanja same Biblije. Fajdžisov opis jednog pravoslavnog bogosluženja predstavlja pravi čitalački užitak. Rusko hrišćanstvo imalo je i snažan paganski sloj: seljaci su verovali u šumske duhove, vodene demone i jezerska čudovišta. Autor se, nažalost, ne zadržava podrobnije na tim narodnim verovanjima.

Njegovo istraživanje dobija na dinamičnosti kada govori o trajnom uticaju mongolskog osvajanja Moskovije sredinom 13. veka. Mongolska vlast, koja je potrajala naredna tri veka, ostavila je dubok trag u ruskoj zvaničnoj i narodnoj kulturi. Fajdžis se priklanja istoriografskoj školi koja smatra da to nasleđe nije bilo isključivo negativno, već da je podstaklo razvoj političke moći i ekonomskog blagostanja.

Kao i u svojim prethodnim delima, Fajdžis kroz primere nekoliko upečatljivih pojedinaca objašnjava kako su umetnici reagovali na tektonske istorijske promene svog vremena. Tako saznajemo kako je Tolstoj od svojih kmetova preuzeo verske i anarhističke nazore. Saznajemo i da je Kandinski – na Zapadu proslavljen kao jedan od utemeljivača apstraktne umetnosti – u predmetima seljačkog zanatstva pronašao vizuelne motive koji su nadahnuli njegova ključna dela. Isto je važilo i za Maljeviča, tvorca čuvenog belog kvadrata. Fajdžis pri tom izuzetno pristupačno piše o muzici, a njegovo duboko razumevanje narodnih melodija omogućava mu da i Stravinskog smesti u taj isti nacionalni okvir.

Autor možda najnadahnutije piše o 19. i ranom 20. veku. Ali šta se dogodilo nakon 1917. godine? Fajdžis pažljivo prati sudbine Stravinskog, Šagala, Šostakoviča, Prokofjeva i Ahmatove – umetnika koji su svi, u većoj ili manjoj meri, stradali pod sovjetskim režimom. Međutim, čim njegova analiza pređe granice Oktobarske revolucije, prestaje da se bavi uticajem koji je „narod“ vršio na kulturnu elitu.

To je velika šteta. Rusi – oni „obični“, koji zauzimaju istaknuto mesto u prvom delu knjige – nastavili su da vrše snažan uticaj na intelektualce. Taj uticaj se, naravno, menjao kako su se menjali i sam narod i njegov način života. Kroz svetske ratove, građanski rat, opšte obrazovanje i urbanizaciju, Rusi su stekli znatno izraženiji osećaj nacionalnog identiteta. Pisci i slikari više nisu suprotnost narodu koji nosi opanke, pije sa seoskim sveštenicima i klanja se vlasteli.

Osim toga, intelektualci i kritičari sovjetskog režima imali su daleko više zajedničkog sa „običnim narodom“ nego njihovi prethodnici u 19. veku. Živeli su u istim skučenim stanovima i primali podjednako skromne plate, a bio im je uskraćen i svaki kontakt sa inostranstvom. Kada je počeo krah Sovjetskog Saveza, pokazalo se koliko su te stare tradicije duboko ostale ukorenjene.

Nedeljni TV časopisi počinju da vrve od oglasa u kojima se nude usluge „veštica sa porodičnom tradicijom, 500% delotvornih, bilo da je u pitanju crna ili bela magija“. U prodaji su medicinski preparati na bazi fermentisanog kobiljeg mleka, dok se prosjaci na ulicama klanjaju do zemlje, baš kao u predrevolucionarnoj Rusiji. Ruski milioneri, sa svojim mercedesima i bundama, ponašaju se poput raskalašnog plemstva iz prošlih vremena, a novu društvenu hijerarhiju obavija bezobzirni snobizam: ruska izdanja časopisa Tatler i Vog gotovo potpuno ignorišu siromašnije slojeve društva.

I pored toga, kruta hijerarhija carizma i dalje je dopuštala jurodivima, „svetim ludama“, nitkovima poput Raspućina, da monarhu bez ulepšavanja izraze svoje misli. Čak su i u Staljinovom SSSR-u fabrički radnici imali priliku da javno kritikuju lokalne partijske moćnike koji nisu živeli u skladu sa komunističkom ideologijom. Staljin, naravno, nikome nije dopuštao da nekažnjeno kritikuje njega lično, ali sovjetski autoritarni sistem nikada nije u potpunosti onemogućio iskazivanje narodnog nezadovoljstva.

Tokom vladavine Gorbačova, ova tendencija dobila je neviđeni zamah. Danas je radnički pokret gotovo sasvim utihnuo, a pisci i slikari više ne predstavljaju političku snagu kakva su bili pod carevima i komesarima. Nepoverenje prema političarima postalo je sveprisutno. Ipak, u ruskom društvu i dalje tinja nesalomiv duh, uprkos svim nedaćama koje sa sobom nose siromaštvo i bezakonje.

Mlađa generacija ruskih intelektualaca odlučuje da sve to zanemari; savremenim romanopiscima i umetnicima želja da se bilo šta nauči od „naroda“ deluje kao prevaziđeni romantizam. Ali kako Fajdžis briljantno pokazuje, upravo su intelektualci 19. veka, razvivši složen spoj naklonosti i ogorčenosti prema seljaštvu, uspeli da stvore umetnost vrhunskog, transcendentnog kvaliteta. I upravo je ta vekovna glad za pravdom i jednakošću ono što bi Rusiji i danas moglo da pomogne da konačno pronađe put iz svoje sadašnje krize.

Autor: Robert Servis

Izvor: theguardian.com

Prevod: Kristijan Vekonj