Prikaz romana „Ova knjiga me je podsetila na tebe“ Libi Pejdž

Ljubitelji nove proze koja se bavi knjižarama, bibliotekama i knjigama možda su pomislili da je teško biti originalan nakon toliko naslova koji uglavnom predstavljaju podsticaj na dalje čitanje i utehu koju donosi. Libi Pejdž, autorka mlađe generacije, ima istančan osećaj za teme koje su čitalačkoj publici ne samo bliske već i potrebne, i primenjujući sve postupke novog žanra, napisala je originalnu knjigu koja nikog neće ostaviti ravnodušnim.

Čitalačka strast samo je potka na kojoj će se stvoriti privatna mala knjižara, tipično, sklona bankrotu koji joj visi nad glavom, njen vlasnik koji nije odustao samo od sebe već i od ljudi oko sebe i mlada udovica koja pokušava da preživi svoju prvu godinu samoće. Ne znajući da joj je neizlečivo bolesni suprug ostavio nesvakidašnji poklon u vidu knjige za svaki mesec u godini, ona prihvata poziv iz lokalne knjižare i otkriva koliko je duboka i posvećena bila ljubav koja je i dalje prati.

Svako poglavlje otvara se predlogom od nekoliko knjiga za čitanje na određenu temu, a ona je ujedno i pokretačka jer udovica Tili počinje da istražuje nove mogućnosti dok je pisma njenog muža vode na destinacije o kojima nije ni sanjala. Tako njena tuga koja ne može i ne želi da iščezne, dobija novo ruho žudnje za životom koji je njen muž želeo da ona živi i posle njega. Topla, ušuškana atmosfera svih knjižara iz ove vrste proze postaje neka vrsta zaklona koji štiti od surovosti spoljašnjeg sveta, ali i otvara nove horizonte u kojima tuga i sreća mogu egzistirati zajedno, baš kao i u realnom životu.

Tako će Tili polako izlaziti iz nemirenja sa ogromnim gubitkom, početi više da ceni bliske ljude oko sebe i da primećuje, upotrebićemo frazu, „sitnice koje život znače“, što je sve češći motiv proze autora širom sveta koji ovu temu boje lokalnim koloritom, od malih londonskih knjižara, preko pariskih kafea koji gledaju na obalu „bukinista“ i tornjeve obnovljenog Notr Dama, do tokijske četvrti knjižara u koju zalaze umorni, željni sporijeg tempa života.

Predlozi za čitanje na početku svakog poglavlja izuzetno su dobro odabrani. Oni načitaniji možda će im dodati i poneku svoju sugestiju, a svakako će sa zadovoljstvom pogledati šta je od predloženog prevedeno i na naš jezik i krenuti u dalje čitanje (npr. u poglavlju o neistraženim mestima Londona koji junakinja ne poznaje dovoljno iako živi u njemu godinama, naveden je roman Zejdi Smit „Vreme svinga“, u poglavlju o Parizu manje poznato delo Džordža Orvela „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, o knjižarama „Dani u knjižari Morisaki“ itd).

Knjiga za jesenje popodne, za istraživanje novih naslova koje ćete poželeti da čitate ove sezone, eskapistička u nastojanju da svet čitalaca vidi kao mesto utehe i otvaranja novih horizonata. U osnovi, pisana da zabavi ali nesvesno ili svesno sa dubokim uvidima u tugu i tugovanje iz kojeg se ne izlazi uvek zaslađenim „hepiendom“, ali sa kojima se živi kao sa slatkom melanholijom saznanja da smo bili voljeni.

Autor: Aleksandra Đuričić, književnica i književna kritičarka

Izvor: Nedeljnik