Prikaz romana „Ptica koja pamti nebo“ Slavice Mastikose: Koračati, a nositi nebo u očima
„Šta se desi kada najvažnija istina u životu zakasni za samo jedan treptaj?“ Zapitanost koja se krije duboko u svakome od nas. Zapitanost koja se, ne slučajno, nalazi na korici romana, metaforičkog naslova „Ptica koja pamti nebo“, autorke Slavice Mastikose. Razlozi su možda u tome što se u datom trenutku „bavimo znacima, umesto da pazimo na predznake“ („Mit o ptici“, Miroslav Mika Antić). Rekla bih – raskršća nas oblikuju, ali i razobličuju. Prkosimo prirodnim zakonima i zakonima fizike.
Davno je Niče rekao čuvenu rečenicu: „Ono što nas ne ubije, jača nas.“ Ptica koja u svom pamćenju čuva sećanje na nebo nije ptica iz kaveza. Ona će kad-tad poželeti da leti… Ponovo… Opet... Ne može pobeći od svoje suštine…
Od samog čovekovog postojanja postoji i njegova zagledanost u nebo, fascinacija visinama i urođena težnja ka uspehu. Osvojiti nedostižne ili teško dostižne predele i ciljeve, nije ništa drugo do vinuti se do maksimalnih ličnih mogućnosti. Želja za letenjem poistovećuje se sa iskonskom dubokom željom za slobodom. U ljudskoj je prirodi potreba da bude ono što jeste, da živi u skladu sa svojom izvornom suštinom, da pamti svoje korene, ali i da teži ka rastu sebe samog i prevazilaženju bilo kakvog ograničavanja.
„Ptica koja pamti nebo“ je kompleksna priča u kojoj se prepliću prošlost i sadašnjost, laž i istina, nužnost bitisanja i sloboda izbora. Ovaj roman predstavlja jednu veliku slagalicu mnogobrojnih ličnosti upletenih u slojevitu i razgranatu građu mozaika strukture. Na samom početku dela nalazi se rečenica: „Sve što se dešava posledica je nečega što se već desilo, i sve može biti uzrok nečemu što će se desiti.“ Autorka nas već tom rečenicom stavlja u situaciju preispitivanja i mudrovanja, te poniranja u sebe i ličnu prošlost. „Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu. / Biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog / i vrlo unutra u nejasnoći jasnog...“ („Mit o ptici“, Miroslav Mika Antić). Prisutna je slutnja i Heraklitov zakon „Logosa“ – da ništa nije slučajno i da su naši životi satkani od uzročno-posledičnih veza. Prolog koji sledi iza pomenute filozofske misli uvodi nas u radnju romana.
Strukturalno roman je podeljen na 10 poglavlja, a svako poglavlje na više manjih celina. Svaka celina ima svoj podnaslov ispod kojeg se nalazi ključna misao (npr. „Nesavršenost ljudskog bića savršeno oslikava život“; „Čovek se ne meri onim što mu se desilo, već kako je to izneo“; „Kada uspomene postanu preteške za jedno srce, najveća hrabrost je skinuti oklop“...).
Precizna odrednica romana „Ptica koja pamti nebo“ nije moguća, u čemu je njegova kompleksnost tim više vrednija. On pripada kategoriji kolektivnog romana u kojem autorka prati životnu sudbinu jedne određene društvene grupe tokom različitih društvenih, ali i životnih etapa. Autorka obrađuje borbu između sveopšte ljudske egzistencije pojedinca i prostorne sredine, kao i vremena kojem ta grupa pripada. Ključne komponente društveno-političkih okolnosti (politički sistemi, ekonomsko stanje, javno mnjenje i raznovidni pritisci, geopolitički uticaji, kulturološki i demografski trendovi...), ali i lični karakteri i senzibiliteti pojedinaca, uticali su na težnje i izbore, svesne i nesvesne odluke likova u ovom romanu. Njihovi međusobni odnosi i relacije koje su međusobno uspostavljene, najčešće su zavisile od niza pomenutih elemenata. Kažu da svaki izbor nosi svoje prednosti, mane i posledice. Ta konstatacija u romanu „Ptica koja pamti nebo“ izuzetno je uočljiva.
Sve činjenice ukazuju da pomenuti roman možemo svrstati i u kategoriju polifonih romana. Iako se radnja razvija oko otkrivanja identiteta jednog centralnog ženskog lika (Ljubice Tice), radnju takođe prate sudbine izvesnog broja likova koji su u manjoj ili većoj meri povezani sa centralnim likom. Upravo zbog toga većina naslova tekstualnih celina nose ime ili ime i prezime nekog od likova (Miško, Bogoslava, Marko Gric, učiteljica Ruža...). Tekstualnu koheziju svakog odlomka čini pitanje: ko je Ljubica Tica? Šta povezuje sva ova imena i njihove sudbine, preostaje čitaocu da otkrije – da odgonetne zagonetku koju samo životne okolnosti mogu da osmisle. I autorka Slavica Mastikosa.
Sve navedeno čini da i žanrovska odrednica ovog književnog dela takođe postaje upitna. U romanu „Ptica koja pamti nebo“ likovi se pojavljuju i nestaju, da bi se nakon izvesnog vremena vratili, što od čitaoca zahteva takođe povremeno vraćanje na ranije trenutke i već pročitane detalje. Mislovna aktivnost ovde je izuzetno prisutna. Naći će se u zabludi čitalac koji pomisli da je ovo delo zabavna i laka literatura, detektivsko-ljubavna pričica za opuštanje ili literatura „za plažu“. Naprotiv! Mnogobrojni dijalozi utiču da se delo čita brzo, ali ne i lako.
U njemu srećemo kriminalističko-misterioznu polaznu tačku; ljubavno-emocionalne momente kod više likova; dinamiku i napetost trilera koje pažnju čitaoca drže neprekidno od samog početka do kraja; istorijske prilike u nekadašnjoj Juoslaviji i susret kultura u Francuskoj, Nemačkoj, na Kubi; filozofske teme ispod svakog podnaslova... Sve nas to navodi da se vraćamo, razmišljamo, preispitujemo i postajemo analitičko-sintetički čitalac. Radnja romana se dešava u drugoj polovini dvadesetog veka, prostorno u više država, u više gradova (Beograd, Smederevo, Niš, Sokobanja, Knjaževac, Skoplje...). Nameće se misao da je ovo književno delo svojevrsni lavirint visokog nivoa izuzetno bogate strukturalne i funkcionalne fabule i gotovo neiscrpne motivacije književnih likova.
Autorka se tematski ne bavi neograničenim poverenjem u lepotu. Ne. U ovom književnom delu nema poetike. U njemu ćemo naći ogoljeni život, onakav kakav on doista može biti. Ona se bavi životnim pričama svojih likova i poverenjem u dobrotu… Zato ovaj roman ostavlja nadu da će ptica koja pamti nebo jednom opet poleteti… Jer onaj „ko nosi nebo u očima“, čuva i nosi patrljke svojih krila koja će ga dovesti do toga da „ne pravi jata, nego poseban slučaj krilatosti“ („Mit o ptici“, Miroslav Mika Antić).
Autor: Snežana Aleksić Stanojlović
