28.04.2013.
Kroz stotinu godina
Evgenija Anđelković
Dragan Velikić je pesnik koji piše romane. Njegova dela su prevedena na oko desetak evropskih jezika. Radnja ovog romana je smeštena u Beč devedesetih godina prošlog veka, u grad koga autor dobro poznaje jer je neko vreme živeo u njemu. Tema je sumorna-egzil, emigracija, život van zemlje koju poznaješ i voliš, kojoj pripadaš, inspirativna tema koju su obrađivali mnogi domaći (Crnjanski,Pekić,Kiš) i evropski pisci ( Remark,Berberova)... U toku XX veka je naša zemlja bila poprište mnogih sukoba, atentata, svetskih i građanskih ratova, mirovnih konferencija, spletkarenja, svedoci smo prekrajanja granica i stvaranja novih mapa. Teška je sudbina malih naroda, malih jezika,u vek smo na marginama kulturnih i bilo kakvih događanja, a gradovi podležu eroziji i raspadanju... Zbog političkih i istorijskih okolnosti, ljudi su nezadovoljni, apatični, razočarani, pa napuštaju svoje domove, svoju domovinu, svake godine sve manju, i odlaze u potrazi za nekom sigurnošću, nekom boljom stvarnošću na nekom drugom mestu... Tako Olga i Andrej pokušavaju da pronađu sami sebe, da nekako sklope kockice svog zajedničkog života, i emigriraju iz Beograda u Beč, u grad u koji je pre pola veka pobegao i njen ujak. Da, "sudbine se ponavljaju..." Teško se prilagođavaju novoj sredini, Austrijanci ih ne shvataju, neki Srbi ih osuđuju zbog odlaska. Da bi savladali izolaciju, bol i otuđenost, stvaraju neke svoje mikrokosmose u kojima se osećaju bezbedno... Paralelno s njihovom sudbinom pratimo život Džemsa Džojsa koji je početkom XX veka krenuo u dobrovoljno izgnanstvo iz svoje Irske u Pulu, Trst, Cirih, zajedno sa svojom devojkom, a kasnije i suprugom, Norom. Bio je umetnička duša, hteo je da širi vidike, bila mu je potrebna inspiracija, zato je napustio svoju domovinu... Otkud naslov romana "Severni zid"? Džojs je 1904-te godine krenuo u svoje dobrovoljno izgnanstvo iz Dablina, stanica se zvala "Severni zid". Gavrilo Princip, slučajni vinovnik istorije, umire na severnoj strani tamnice u Terezinu... I tu je nezaobilazna gospođa Marta Kopeans, koja umire na samom početku romana u sto sedmoj godini, u Beču, ali njen život obeležava ceo XX vek i na neki način povezuje njenu nećaku Ritu i sve ostale savremene aktere sa Džems Džojsom koga je davno upoznala u Puli, a u Trstu ugovorila sastanak duša "kroz stotinu godina"... Jer, "...samo nas radost zbog prolaznosti može učiniti pravim uživaocima života..." U romanu nailazimo na mnogo lepih misli, poznatih stvari iskristalisanih u jasne, poetske rečenice. Iako se radi o tmurnoj temi, posle čitanja ostajemo ispunjeniji, bogatiji, shvatamo da je život samo jedan, da nema reprizu i da ga zato trebamo proživeti što bolje umemo...