Intervju: Dragan Velikić – Urušavanje je ovde trajno stanje

Uvek sam se pribojavao bukača koji misle da sve počinje od njih, a ne znaju da je novo samo pola koraka od starog. I da nema novog ako ga ne nasloniš na staro. Imam averziju prema ljudima sklonim radikalnom ponašanju i intervencijama.
 
Sa prvim romanom, Via Pula ušao je u NIN-ovo finale. Ponovilo se to još pet-šest puta, a onda je 2008. za Ruski prozor dobio NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 2007. godini. Tada je, govoreći o značaju nagrade, rekao da naš čovek u proseku čita dve knjige godišnje, od kojih je jedna ona koja je dobila NIN-ovu nagradu. Šta pisac više da poželi?
 
Piše o gradovima u kojima je živeo, jer u njima prepoznaje ono što je Džejms Džojs nazivao – ulični nameštaj. Prevode ga na 15 jezika, ima više od 50 inostranih izdanja svojih romana. Upravo mu je stiglo slovenačko izdanje Cankarjeve založbe njegovog romana Bonavia u ediciji Moderni klasici, a pre toga je objavljena u Nemačkoj, Mađarskoj, Hrvatskoj, Makedoniji... U Hrvatskoj se odnedavno prodaje knjiga Pula – grad interval. To je priča o Puli Velikićeve mladosti i sećanja. Prvi je laureat Stipendije Dunav koju dodeljuju Austrija i Mađarska, pa je septembar i oktobar ove godine proveo u Kremsu na Dunavu i u Pečuju. Vlasnik je Srednjoevropske nagrade za književnost i Nagrade grada Budimpešte za književnost.


 
Nedavno ste se vratili sa Sajma knjiga iz Pule. Kakva je danas impresija grada vašeg detinjstva?
 
Kad god dođem u Pulu, moj organizam zabeleži adrenalinski udar. Naravno, grad se promenio, ali ja hodam kroz sve one slojeve koje pamtim iz vremena kad sam bio dete, đak, mladić... Tu je upisana i ona Pula koju sam stvorio u svojim knjigama. Moja Pula je zapravo veliki filmski studio, Ćinećita, u kojem sam smestio većinu svojih romana. Da živim u tom gradu danas, sigurno ga ne bih koristio na način na koji ga koristim u svojoj literaturi.
 
Šta vas najčešće pitaju, mimo vaše literature, kad se nađete u Hrvatskoj ili u nekoj drugoj zemlji?
 
Ljudi koje srećem uglavnom dolaze ovamo, znaju mnogo o Srbiji, čitaju novine na internetu i dobro su informisani. Problem nastaje kada se od mene traži da dajdžestiram nešto o političkom životu zemlje iz koje dolazim. Očekuju da ili potvrdim sliku koju njihovi mediji daju o Srbiji, ili da ih uveravam u drugu istinu onjoj. Ja ne dozvoljavam da mi mediji daju početnu rečenicu za dan koji je svanuo, bilo gde da se nalazim.
 
Zašto?
 
To što nam se kroz novine i televiziju ponudi ujutru, najviše liči na pun nokšir koji nam neko izliva na glavu. To zombiranje koje se izvodi nad nama je stvar planetarnog pohoda na jedinku, i ja ću učiniti sve da se toga sačuvam koliko god mogu, da u tome ne učestvujem, da ne budem deo diližanse u kojoj su često baš najglasniji kritičari istovremeno i njeni najrevnosniji čuvari. Navodno kritikujući, oni ne dozvoljavaju da se na meniju pojavi nešto sasvim drugačije. Ne zagovaram kulu od slonovače, već doslednost na duge staze. To ima svoju cenu. Za početak, da niste u svakoj čorbi mirođija. Nažalost, nas ovde stalno drže u stanju psihoze, napetosti, iščekivanja, i ljudi se odlučuju da ćute, da ne reaguju. I tako postajemo ćuteća većina. Mi smo toliko drogirani u toj konzumaciji prostaštva, da se pitam u kojoj meri smo uopšte normalni. I tako imate one koji bezrazložno ćute i one koji bezrazložno viču. Uvek sam se pribojavao tih bukača koji misle da sve počinje od njih, a ne znaju da je novo samo pola koraka od starog. I da nema novog ako ga ne nasloniš na staro. Imam averziju prema ljudima sklonim radikalnom ponašanju i intervencijama. Život nas uči da svemu uprkos, uvek pobedi mentalitet naroda.
 
Bili ste žestoki protivnik vlasti Slobodana Miloševića, danas je gotovo 15 godina od kada je taj režim sklonjen, ali ostaje pitanje šta se zaista promenilo u Srbiji?
 
Ne znam kakva bi se priča pričala da Đinđić nije ubijen. Ne zato što sam u njemu gledao isključivo anđela, već zbog njegovog pokušaja prilaženja zdravom razumu, zbog energije koja se stvorila, zbog mladog sveta koji je poverovao da treba da se vrati ili je odustao od ideje da ode odavde. Ono urušavanje koje smo imali devedesetih, nastavilo se posle njegovog ubistva, samo na drugi način. To nije teško videti, ali teško je odgovoriti na pitanje zašto se to dešava.
 
Probajte?
 
Ne znam, ne umem. Znam jedino da su se ljudi navikli na laž. Čak i kada se nešto kritikuje, kada treba razotkriti laž, kritikuje se tako da se ni slučajno ne poremete centri moći, ni njihovi uticaji. Da se ne povrede glavne figure, ne time što se neće kritikovati, već time što će se to činiti sa metodom. Jer, svako je negde umrežen, zbog kakve crkavice, ili nečega malo više, spreman je da ide ispod granice elementarnog dostojanstva.
 
Tako je i u svetu umetnosti. Veoma dobro se zna ko je ko, ali će se uprkos tome što je neko budala, ta budala tolerisati. A nešto što je vrednost neće se pominjati, jer je valjda tome koji predstavlja vrednost dovoljno što se zna da je on vrednost. Zašto bi se još to i promovisalo? Nećemo valjda još biti i naklonjeni istinskim vrednostima.
 
Problem je u sistemu vrednosti, zar ne? U odnosu na koji sistem vrednosti mi poredimo ovaj današnji? Da ga ne poredimo sa onim iz vremena Tita?
 
Ne moramo da poredimo, ali činjenice govore da se u to vreme držalo do kulture, da je kultura bila i te kako važna. Kao što je i danas važna u svim ozbiljnim zemljama. Ta država čiji je Tito bio predsednik nije bila demokratska, niti sam ja u njoj išta participirao da bih sada imao žal za njom. Naprotiv, kada se samo setim svojih dnevnika iz vojske, koje još uvek čuvam, u onom vremenu je to bilo za robiju. Međutim, ta država je odvajala pozamašna sredstva za kulturu, jer se znalo da se svetu treba predstaviti u dobrom svetlu upravo kroz kulturu. I što je najvažnije, znala se razlika između kulture i zabave. Davno sam rekao za vaše novine da je Tito za intimusa imao Krležu, a vi se prisetite ko su bili intimusi onih koji su ga nasleđivali, nije to bilo davno. Zaista ne znam koji su to intelektualni gorostasi intimusi ljudi koji su danas na vlasti. Da li vi znate?
 
Danas je sve samo zabava?
 
Nažalost, tako je. Ne treba nikome čitalac, već isključivo potrošač knjiga. Tako je i u svetu, da se ne zavaravamo. Mi smo se samo nakačili na to. Ali, ozbiljne zemlje i dalje izdvajaju za kulturu velike pare ne bi li je sačuvali i razvijali. Uvek ističem da je u Austriji budžet za kulturu veći nego budžet za vojsku. Kada ovde tražite za kulturu dinar više, najčešće čujete odgovor – koga to zanima? Znam da ne zanima, ali ljudi na vlasti su sve učinili da kultura nikoga ne zanima. Mediji su to prihvatili i vi sada gotovo da nemate medij koji će se boriti za kulturu i davati joj ozbiljniji prostor i tretman. Jedino gde danas imate ozbiljne i osmišljene emisije iz kulture je na RTS-u. Kada okrenem neki od programa Radio Beograda, dočeka me prijatan glas, dikcija, pamet. To se mora reći. Ja kao pisac imam egzistencijalni interes da se moja publika ne zaglupljuje, jer mi je stalo da moja knjiga dođe do čitalaca, kao što je svakom umetniku stalo da njegovo delo dođe do što više ljudi. I umesto da navijamo za prosvećenu publiku, mi ćemo se masovno indoktrinirati jeftinom zabavom.
 
Vi ne biste morali da se žalite kad je o publici reč?
 
Nije stvar u tome da se ja pojedinačno žalim. Mene zanima sistem vrednosti u kojem pisac može da živi od svog rada, a da pritom ne mora da pravi ustupke lošem ukusu, i time vređa kako svoju inteligenciju, tako i inteligenciju čitalaca. Lično mi ne treba niko da mi kaže jesam li dostigao visoko C ili nisam. Zadovoljan sam onim što sam uradio. Dobro sam prolazio s obzirom na to da nisam nikada kalkulisao.
 
Šta je najvažnije za mir i spokojnost jednog umetnika?
 
Do tog odgovora sam došao posle svih ovih godina pisanja. Mislim da je najvažnije da se ništa ne dobije preko crte. Neuporedivo je zdravije biti zakinut, nailaziti na nerazumevanje, uvek dobiti manje nego što se zaslužuje. Ne biti miljenik čaršije. Jer, velika je to hipoteka. Svaki uspeh pomalo razvodnjava umetnika, a veliki uspeh ga naveliko i razvodni. Lepo sam se osećao kada sam dobio NIN-ovu nagradu i nagradu Meša Selimović, ali nikada nisam bio ni slabiji. Kako pisati iz pozicije kada si svuda i svakome dobrodošao, kada ti, gde god staneš, podmeću crveni tepih? Sve te pozivnice za prestižna događanja, mogućnost da si dobrodošao tamo gde bi svako poželeo da bude... Ko je taj svako? Javno mnjenje smo pobrkali sa javnošću, a javno mnjenje kreiraju nepismeni autori rubrike Sinoć u gradu. Sve je to jedna laž koja se potura na sve strane, a malo ko uspeva da joj odoli. A život je zaista negde drugde, i nema veze ni sa koktelima ni sa rubrikom Sinoć u gradu. U mom slučaju je, na moju sreću, sve to kratko potrajalo. To se moralo brzo prevazići kako bi se pisala sledeća knjiga od koje živim.
 
Živite od svojih knjiga?
 
Da. Nikada nisam imao neko stranačko pojilo. Kada mi je prva knjiga bila prevedena na nemački, moja porodica i ja smo živeli godinu dana od toga. Imao sam i stipendije, ali me nikada nije rukopoložio niko od onih žreca koji su žarili i palili u kulturi. Od njih nisam zavisio, i to mi nisu oprostili. Moj uspeh je u njihovim očima, valjda baš zbog toga što mi ga oni nisu omogućili, bio mnogo veći nego što realno jeste. Mene raduje kada pročitam dobru knjigu nekog svog savremenika. Umem da okrenem telefon kada pročitam neki dobar intervju, i da zahvalim onome ko je to uradio, jer me je i ojačao.
 
Kada ste počinjali da pišete, vaši uzori su bili Nabokov i Danilo Kiš. Da li ste ikada poželeli da budete nekome Ekerman kao što je on bio Geteu?
 
Borislavu Pekiću.
 
Zbog čega?
 
Da bi Pekiću bio Ekerman, moraš i sam biti pomalo Pekić. Svi mi imamo magacine u sebi, neko veće neko manje, iz kojih vadimo robu da bismo je uobličili u umetničko delo. Pekić je bio pisac sa magacinima kojima se ne zna broj, i sve te magacine je sa neverovatnom lakoćom uma i čelične koncentracije pretvarao u književna dela. Aca Popović je govorio da je umetnost pisanja umetnost brisanja. To je tačno, ali i najteže. Za Pekića se još za njegova života govorilo da bi bio svetski poznat pisac samo da je imao urednika koji bi ga dobro kratio, koji bi izbacio delove bez kojih se može. Kada sam pre tri godine pisao predgovor za Lagunino džepno izdanje Zlatnog runa, ponovo sam pročitao tih 3.500 stranica, i mogu da kažem da tu apsolutno nema viška. I ono što se čini kao višak, otima se skraćenju.


 
Kako doživljavate današnju političku scenu Srbije?
 
Pokušavam da je ne doživljavam; nezdravo je taj sistem bez vrednosti, tu patetičnu nesposobnost, tu primitivnu nadmenost bez pokrića i rezultata, tu arogantnu neobaveštenost i neobrazovanost, to odsustvo strategije, i iznad svega – odsustvo poštenja i tu strašnu neodgovornost, nezdravo je to sve pustiti u sebe time što ćete to doživljavati. Ja imam više od 60 godina, trudio sam se dovoljno dugo, trudio se onoliko koliko sam umeo, da bude drugačije. O da, i bio među onima koji veruju i nadaju se. Ja i dalje imam nadu, ali i pravo da delujem dugoročno. Šta to znači? Pa nisam odustao od svojih principa, koji nisu ništa specijalno, samo odbijam da živim kao da je etika ukinuta.
 
Neko bi rekao da ste naivni?
 
Moja žena kaže da sam naivan jer i dalje verujem da bi bilo drugačije da je Đinđić ostao živ. Moguće da je u pravu, ali eto, dajem sebi pravo na tu naivnost. Jer, Zoran Đinđić je jedini koji je pokušao da nešto suštinski promeni, da uvede norme kako bismo bili kao sav uređeni svet. I zato je ubijen. Ostavite se samo debilnih priča kako nas Zapad ne voli. Jeste, ne voli nas. Ali, zašto bi nas uopšte neko voleo? Da li je vama jasno da svaka vlast u Srbiji opstaje pre svega zahvaljujući konstantnom radu na zaglupljivanju građana? Koliko stotina hiljada primeraka duhovnog ološa – koji tako često pogrešno nazivamo udbaškim, ne bi li na taj način svalili svu krivicu na komuniste – raspoređenog u svim političkim strankama parazitira na haosu koji već četvrt veka indukuje u našem svakodnevnom životu. Jer, oduvek srpske bezbednosne službe rade ne na očuvanju režima, već mentaliteta. Nema tog stranog protektorata pod kojim bi nam bilo gore i pogubnije, nego što je to pod vlašću mentaliteta negovanog i održavanog od strane tih tzv. odmetnutih centara moći. Međutim, niko se tu nije odmetnuo, kao što ni tokom ratova u Jugoslavijinije bilo paravojnih formacija. Sve je to bilo veoma dobro organizovano i pod budnim okom raznih službi bezbednosti čiji smo mi taoci.
 
Autor: Radmila Stanković
Foto: NIN
Izvor: NIN