Intervju - Dragan Velikić: Većini odgovara jednopartijska država

Kada ovaj broj NIN-a bude pred čitaocima iza vas će biti izložba "Sto godina od Prvog svetskog rata“, koja se 12. marta otvara u Nacionalnoj biblioteci Austrije u Beču. U katalogu izložbe je i vaš tekst povodom te stogodišnjice. Može li se dogoditi, imajući u vidu pokušaje revizije događaja, da se nađemo na “pogrešnoj strani istorije” ?

- Pa mi smo se već našli na pogrešnoj strani istorije, kada smo krajem osamdesetih godina prošlog veka krenuli smerom mimo svih drugih. I ne samo da smo krenuli bespućima godina raspleta, već smo neodgovorno potrošili kredibilitet koji smo imali, kredibilitet stvoren u oslobodilačkim ratovima protiv Turske, i kasnije, u dva svetska rata gde smo stekli licencu pobednika. Nismo se tada slučajno našli na pravoj strani. A onda smo zahvaljujući lažnim patriotama prokockali sve što smo kroz dva veka sticali. Zato prezirem "patriote", jer su nas gurnuli u magareću klupu gde ćemo ostati do sledećeg mešanja karata svetske istorije. Naravno, odgovornost je i na onima koji su krenuli za mesijom.

Prvi svetski rat jeste ove godine tema broj jedan u svetu. Mnogo knjiga je objavljeno. Svi ozbiljni svetski istoričari ne negiraju glavnu krivicu Nemačke i Austrije za taj rat. Nedavno je i direktor Bečkog arhiva, gospodin Madertaner, izjavio da sarajevski atentat nije bio ni uzrok, ni razlog za rat. Mislim da bespotrebno gubimo energiju na ta medijska usijanja, koja će proći kao svaka temperatura, međutim, ono što neće proći samo od sebe, to je naš položaj kao nacije. Jer, već nam je postala endemska karakteristika nesposobnost da se pogledamo u ogledalo, da se suočimo sa vlastitom odgovornošću. Bez toga, nema promene na bolje. U suprotnom, ostaćemo zarobljenici lažnih mitova.

Dogodi li se takav scenario koliko sami snosimo krivicu, jer je Srbija kroz čitav 20.vek u stanju permanentnog rata? Kako vidite unutrašnji rat u Srbiji oko ideologije, vlasti, principa?

- Najmanje je tu principa, zapravo toga i nema. Kao što nema ni ideologije. I to je prazna priča da bi se samo došlo na vlast. Političar je postalo kastinsko zanimanje. Da li sve ovo vreme, dok je vlada tehnička, a parlament se više ne saziva, poslanici primaju platu? Naravno da primaju. I primaće je sve dok se ne izabere novi parlament. Priča se da je u državnoj administraciji možda i milion zaposlenih. Međutim, ne postoji precizna evidencija. Imate li predstavu šta to znači za posrnulu srpsku privredu? Taj trend se neće zaustaviti. Jer, čime će platiti glasove na predstojećim izborima nego novim radnim mestima u administraciji. Šta bi sa onim skandaloznim dodeljivanjem stambenih kredita direktorima u PIO Fondu? A slobodnim umetnicima se upisuju nezakonite zatezne kamate na zdravstveno i socijalno osiguranje nastale ne njihovom krivicom.

Kako vam danas izgleda srpsko društvo, imaju li građani čemu da se nadaju, s obzirom na politiku velikih obećanja?

- Građani bi trebalo pre svega da rade na sebi samima. Da ne pristaju da budu izmanipulisani, već da istraju u svojim zahtevima za pristojnim životom. Međutim, to ne znači da bespomoćno pružaju ruke za milostinju, i čekaju da im neko drugi ispunjava želje.

Nije tačno da se vlastitom inicijativom ne mogu postići ciljevi. Primer sa Voždovca to potvrđuje, gde je u naselju "Stepa Stepanović" počela priprema za gradnju crkve, umesto da na tom mestu bude škola, dom zdravlja ili vrtić kako je bilo predviđeno kada su se u tom naselju prodavali stanovi. Građani su uspeli da nenasilno zaustave te radove. A šta tek reći za slučaj brobe protiv narkodilera u Lazarevcu? Ili protest zbog sumanute ideje premeštanja urne Nikole Tesle. To su primeri građanske akcije. Ako može nekad negde, onda može svuda i uvek.

Nedavno ste izjavili da ćemo svi jednom biti zvezde „Granda“. Da li to znači da vlast koristi stari rimski recept što manje hleba to više igara?

- Ako se to dogodi, sami snosimo krivicu. Pa nije smisao života da vam neko drugi servira sve što biste hteli da postignete. Ukoliko znate šta hoćete, ako ispod određenog minimuma ljudskosti ne idete, onda ciljevi najviše zavise od vas samih. Nisu to prazne priče. Najlakše je kukati. Jeste, na svakom koraku se suočavamo sa prostaštvom i nasilništvom, međutim, tome pod ruku ide kukavičluk. Svako treba da svoj život uzme u ruke. Sve ide odatle. Kad god javno nešto govorim, to je sa ciljem podizanja svesti, jačanja individue. Ne možete biti ravnodušni prema nepravdi, i očekivati da živite dobro.

U Srbiji je realni život zamenjen rialitijima, kvizovima, reklamama. U tom hipnotizovanom životu kultura je suvišna. I ne samo da je suvišna, ona je opasna, jer budi iz anestezije. Tamo gde je kultura potisnuta iz svakodnevnog života, tamo gde je kultura samo na rečima, ali ne i na delima, tamo su mogućnosti malverzacija i zloupotreba neiscrpne. Najlakše je vladati neukima.

Šta je kod nas starije, estradizacija kulture ili politike?

- Estradizacija nije izvan politike. Baš je politika dovela do estradizacije našeg života. Još iz vremena kada je u večernjim televizijskim vestima, po nepisanom pravilu, prilog iz kulture bio taj koji se izbacuje ukoliko dođe do prebacivanja minutaže. Svejedno da li je to RTS ili B92. Nije postojala svest o važnosti kulture, u kojoj meri ona utiče na kvalitet našeg života. Ne postoji ni danas. Prostaštvo nam je došlo iz politike. Pogledajte ko su ti ljudi? Šta su njihove vrednosti? Jezik kojim govore? Ponašanje? Mogu oni mahati diplomama Lomonosova ili Harvarda koliko hoće, njihove kulturološke potrebe zadovoljavaju Ceca i Aca, a one "suptilnije", Dino.

Pred nama su izbori, imamo li šta da biramo?

- I ovog puta možemo da biramo samo manje zlo. Ali, i to je bolje od belih listića. Jer, ukoliko se odjavimo iz života, nemamo pravo da kasnije bilo kome podnosimo račun. U tom smislu, ideja premeštanja Tesline urne iz njegovog muzeja na plato ispred crkve samo je prva lasta. Ne smem ni da pomislim kakvi će sve sumanuti predlozi dolaziti pred Skupštinu, i šta bi sve ta Skupština mogla da izglasa. I zato nije svejedno kome ćemo dati svoj glas.

Mnogi misleći ljudi upozoravaju da bismo se nakon 16. marta mogli naći u jednopartijskoj državi. Imate li objašnjenje za fenomen polularnosti Aleksandra Vučića i SNS?

- To je isti onaj fenomen po kojem je i Milošević bio popularan. U narodu gde misliti svojom glavom nije cenjena disciplina, pravi put je sakriti se iza vođe koji preuzima odgovornost za sve, i onda voditi svoj mali, lopovski život, kraduckati, kako bi rekao onaj večni ministar. Tako dolazimo do naših tradicionalnih vrednosti, do kukavičluka, na primer. Ni traga od viteštva, odvažnosti da se zauzme pozicija na slabijoj, ali moralno ispravnoj strani, bez obzira na cenu koja se ima platiti. Većini, od koje se na ovim prostorima nikada nije tražilo da misli svojom glavom, jednopartijska država najviše odgovara.

Kako vam izgleda Vučićeva metamorfoza, od ultranacionalizma do odocnele lektire oličene u Maksu Veberu, od evrofoba do neupitnog evrofanatika? Izgleda li Vam to iskreno?

- Šta znači iskrenost u politici? Metamorfoze političara su poželjne ukoliko vode boljitku. Naravno, nije dovoljno samo promeniti ime. Pre toga je veoma važno odrediti se prema vlastitoj prošlosti kako bismo i svi mi mogli to isto da uradimo. U suprotnom nikada nećemo razumeti vezu između uzroka i posledica.

Međutim, kada u jeku predizborne kampanje oni koji su na vlasti izjavljuju da su nas vratili u Evropu, u toj izjavi nedostaje jedan važan deo. Naime, ti isti su nas prethodno iz Evrope izveli. Pa je red da nas tamo i vrate. A to im nije bilo tako teško budući da demokratska opozicija nije organizovala proteste garnirane paljenjem ambasada i pljačkanjem prodavnica. Možete li da zamislite kako bi Beograd goreo da je Tadić kojim slučajem potpisao Briselski sporazum?

Opišite današnji politički profil Borisa Tadića i Čedomira Jovanovića, s obzirom da su oni najizgledniji Vučićevi partneri?

- Nisam analitičar, pa nemam ni znanje na osnovu kojeg bih mogao da govorim o budućim Vučićevim partnerima u vladi. Boris Tadić je imao jedinstvenu priliku da zaista demokratizuje Srbiju, da polako isušuje močvaru populizma, i da jača građanina kao osnovu svakog civilizovanog društva. Međutim, dozvolio je da demokratska opcija doživi poraz, ali ne toliko time što je izgubio izbore, već zato što je izgubio poverenje ogromne populacije simpatizera koji su bili najveći kapital Demokratske stranke. Tadić je imao svoju dekadu, i prokockao je, po onoj poslovici: Mogao si se dopasti nekome da se nisi nastojao dopasti svakome. Tito je za intimusa imao Krležu, a Tadić Šapera. Shodno izboru, takvi su im i rezultati.

Politika Čedomira Jovanovića i LDP-a od samog početka se zalaže za racionalan pristup našoj stvarnosti, svejedno da li govori o Kosovu ili o EU. Nema izlečenja bez tačne dijagnoze. A bez dijagoze nema ni terapije. Možete se sa tom politikom slagati ili ne, ali LDP ne govori ono što bi građani želeli da čuju, već ono kako jeste. Nevolja je što takva politika računa sa mislećim ljudima.

Mene zanima na osnovu čega odlučuju oni koji nemaju svoje mišljenje? Ta armija ljubitelja Farme, Velikog brata i svih onih ponižavajućih rialitija, lak je plen svake manipulacije.

Da li ste nakon pada Miloševića mogli da zamislite ovu garnituru na vlasti i kolika je odgovornost upravo postpetooktobarskih vlada?

- Ja zaista ne znam šta su pobednici 5. oktobra ugledali iza zavese, kakav ih je to otkriveni užas paralizovao. Činjenica je da nije sprovedena lustracija, da su učinjeni katastrofalni kompromisi. Pod šifrom navodnog legalizma, broj jedan u vojsci i tajnoj policiji nisu smenjeni. Miloševićevi kadrovi su nastavili da deluju. Nije kažnjena politika koja je dozvolila Oluju i egzodus Srba iz Hrvatske. Silan novac je ostao na tajnim računima koji danas koriste razne službe bezbednosti. Jer, valja finansirati tu organizovanu paravojsku u vidu tzv. navijača, koja kada zatreba staje na put svakoj promeni i progresu. Spontano, zar ne?

Bili ste ambasador u Beču. Posmatrajući stvari iz te vizure, čini li Vam se da Evropa ozbiljno računa sa Srbijom ili nas posmatraju kao dalekog poznanika sa periferije koji se ne pokazuje pred pristojnim svetom?

- Krajnosti su posledice kompleksa inferiornosti, svejedno da li nogom otvarate vrata, ili se šunjate u papučama. Znati ko si, imati svest o vlastitim kvalitetima, jeste uslov ponašanja u civilizovanom svetu.
Što se tiče ulaska Srbije u EU, licemerje je obostrano. I jednima, i drugima, odgovara da smo na putu za EU. I kako stvari stoje, tako će i ostati u doglednoj budućnosti.

Jednom ste rekli da niste jugonostalgičar, ali da je Jugoslavija kada se pogleda sa ove vremenske distance bila ozbiljana država? Sada nam se na prostoru bivše Jugoslavije dešavaju revolucije “praznih stomaka”, poput one u Bosni? Da li je takav scenario moguć i u Srbiji?

- Sve je moguće. Ipak, ne verujem u spontana događanja naroda. Iza 27. marta 1941. stajala je organizovana Komunistička partija. Iza događanja 1991. stajale su takođe organizovane republičke nacionalne partije. Da li će gladni i opljačkani uspeti da se organizuju, to ćemo tek videti.

Utisak je da intelektualci nikad nisu bili tiši. Delite li to mišljenje i zašto sa te strane izostaje konkretna akcija?

- Mediji određuju vidljivost drugačijeg mišljenja. Pogledajte naslove. Izborili su se za poziciju nosioca barjaka u zaglupljivanju nacije. Gori su od političara. Gde se časni intelektualci uopšte mogu pojaviti, i gde se mogu čuti?

Kako vam danas igleda stanje u srpskoj kulturi? O tome se, čini se, mnogo više debatuje nego što se radi?

- To "sada" u kulturi davno je počelo. Kultura nije fragment, nego neprekinuti proces. Iza ovog sada može da sledi ili revolucija, ili nestanak. A mi sve činimo da dođe do nestanka.
Zašto su naši mladi uspešniji u inostranstvu nego kod kuće? Očito je problem u odsustvu sistema. Ako ovako nastavimo u Srbiji će ostati samo kriminalci i popovi. A oni neće moći da se reprodukuju, jer ne priznaju gej brakove.

Autor: Zoran Preradović
Izvor: NIN