VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Intervju - Dragan Velikić: Dobri kritičari rjeđi su nego dobri pisci

Dragan Velikić je književnik čije svako novo djelo u čitavom ex-Yu regionu izaziva vanrednu čitalačku pažnju.

Rođen u Beogradu, odrastao u Puli, Velikić je pisac koji svoju književnu mitologiju gradi na širem, geografskom, mentalnom i emotivnom prostoru Centralne Evrope. Nedavno je za svoju književnost dobio Nagradu grada Budimpešte (u obrazloženju stoji da je Velikić u svojim knjigama stvorio „nepristrasan i uvjerljiv portret mađarske priijestonice”). Neposredan povod za ovaj intervju je izdavački poduhvat beogradske „Lagune“, koja je objavila reizdanja čak četiri Velikićeve knjige – najprije je krajem 2012. objavljena „Bonavia“, tokom 2013. romani „Severni zid“ (1995) i „Danteov trg“ (1997), a iz štampe se upravo pojavio „Ruski prozor“ (2007), svakako najpoznatija i najčitanija Velikićeva knjiga.

Prije no što dođemo do knjiga, možete li pokušati da odgovorite na pitanje: ko ste vi, Dragane Velikiću?

- Pisac.

Kad već krećemo od početka, jeste li u stanju da locirate trenutak u kom ste postali pisac, tačnije trenutak od kog ste tačno znali da ćete biti pisac?


- Da. Kada sam objavio prvi roman „Via Pula“. To ne znači da se odričem prethodne dve knjige priča, ali tek sa „Via Pulom“ mogao sam da kažem – to sam ja. Međutim, za zanat pisca spremao sam se oduvek. Sa dvanaest godina, tokom jednog školskog raspusta napisao sam roman. I ostavio ga u fioci. Kao neki zalog za buduće zanimanje. I više nisam pisao. U mladosti sam se intenzivno bavio muzikom i tek nakon završenih studija svetske književnosti, sa punih dvadeset i šest godina, vratio sam se pisanju. Mislim da tu nema pravila. Svako ima svoj put.

Ovih dana „Laguna“ je objavila „Ruski prozor“, kao četvrto u nizu reizdanja Vaših knjiga, svakako na zadovoljstvo čitalaca – međutim, kako se osjećate Vi, kako danas vidite te knjige, sebe dok ste ih pisali, vrijeme u kom su pisane…

- Ne razmišljam o tome. Zbog novih izdanja prođem kroz te romane da vidim da li ima nekih materijalnih grešaka, no, nisam sklon da radim intervencije u tekstu, da bilo šta menjam. Ne mogu biti onaj koji sam bio pre deset ili dvadeset godina. Ne privlači me da pišem nove verzije svojih romana.

Veoma se dobro osećam kao autor „Lagune“, jer po profesionalnosti i odnosu prema piscima, „Laguna“ je uporediva samo sa nemačkim izdavačima. Ugovori su precizni i, što je još važnije, do kraja su ispoštovani. To govorim iz bogatog iskustva sa izdavačima, iz perspektive pisca koji ima četrdeset stranih izdanja svojih romana.

Negdje sam pročitao kako je „Ruski prozor“ samo u Srbiji prodat u 22.000 primjeraka. Pošto ljudi vole Vaše knjige, koliko Vas ta očekivanja opterećuju prilikom pisanja? Znate li ko su Vaši čitaoci i da li dok pišete o tome uopšte mislite?

- Knjiga koja se upravo pojavila u „Laguni“ je šesnaesto izdanje „Ruskog prozora“. Dok pišem, zaista ne razmišljam o čitaocima, o sudbini knjige posle, kada se pojavi u knjižarama. Duboko verujem da pisac ne može postići visoko C ukoliko kalkuliše, pokušava da se prilagodi nekim trendovima, ako radi na svome eventualnom uspehu. U mladosti sam radio u biblioteci i, verujte, tamo se vidi visina jednog autora. Koliko knjiga navodno tiražnih i nagrađivanih pisaca leži netaknuto u rafovima. Čitaoci su ti koji šire glas o nekoj knjizi. Kada se u bibliotekama prave lista čekanja, kada se podvlače rečenice, kada se na marginama dopisuju komentari, sve to onda govori da pisac diše, da je živ. Naravno, tu ne mislim na laku, zabavnu literaturu – protiv koje uopšte nisam – već na ozbiljna književna dela koja nose otisak epohe, duh vremena, mislim na dela koja će čitati i neke druge generacije.

Prevođeni ste na mnoge jezike, nedavno ste dobili i Nagradu grada Budimpešte, uskoro idete u Berlin gdje je Vaš njemački izdavač „Hanser“ objavio „Bonaviu“. Ono što me zanima je: u kojoj mjeri sadržaj jedne knjige zavisi i od onoga ko knjigu čita, u tom kontekstu da li se čitaoci u svijetu razlikuju od nas u regionu?

- Svaka knjiga ima onoliko verzija koliko i čitalaca. Kada čitamo neki roman, mi se identifikujemo sa onim što čitamo, transponujemo sadržaj u naše asocijativno polje, i po tome je svaki čitalac jedinstven kao otisak prsta. Uostalom, gledamo neki film ili pozorišnu predstavu, zato što na neki način ima nas u tim svetovima. Strastveni čitaoci su sve ređa sorta, i kod nas, i u svetu. A kada kažem strastveni čitaoci, onda pre svega mislim na one koji imaju svoj stav, koji ne gutaju knjige zato da bi ubili vreme, već da bi radili na sebi, da bi bili otvoreni prema drugim svetovima, da bi kroz iskustvo literature obogatili vlastiti duhovni život.

Koliko Vam je važan sud kritike i ima li je danas uopšte?

- Naravno da me raduje dobra kritika. Tu, naravno, ne mislim na prazne afirmativne tekstove pisane iz raznih pobuda. Međutim, takvi se do sada nisu bavili mojom literaturom. Teško je očekivati da imamo kritiku, posebno dnevnu, kada je kultura svedena pod odrednicu zabava, kao nekada one rubrike sport i šah. Uvek sam se pitao kakve veze imaju sport i šah. Isto onoliko koliko kultura i zabava. Kada to dvoje spojite, onda dobijete estradu. I ubrzo vam je prostakluk lokalna boja svakodnevice.

Dobri kritičari su ređi nego dobri pisci. Većina naših kritičara su serviseri, pišu iz raznih pobuda, obavljaju male egzistencijalne poslove, gde je arbitraža u raznim žirijima od posebne, strateške važnosti. To je loše za domaću književnost, budući da promovisanje proseka u relevantna književna dela stvara nepoverenje kod čitalaca. Koliko puta sam čuo da neko kaže kako iz principa ne čita domaće pisce. Ipak, na duži rok stvari uvek dođu na svoje. Dok je pisac mlad, drži više do kritike. Ukoliko se ostvari kao pisac, onda je sam sebi najstroži kritičar.

U Vašem slučaju, rekao bih, i te kako važi ona Nabokovljeva konstatacija o tome kako je – Stil zapravo siže (njegove) literature. Zanima me kako započinjete knjigu? Takođe, na osnovu čega znate da ste knjigu završili?

- Nikada nemam plan knjige u smislu osmišljene fabule. Krećem iz dubokih slika, opsesivnih prizora, iz fragmenata. Ne prepričavam ono što bi trebalo stvoriti. Dugo tragam za intonacijom, za tonom koji će odjednom da podigne čitav sistem, da uspostavi visinu. Pišem veoma sporo. I tek kada stignem pred sam kraj, dolazi do velikog ubrzanja. Sva svoja poslednja poglavlja napisao sam u jednom dahu. Kraj prosto izroni kao jedino logično rešenje. To je faza rada kada zaista uživam.

Kada je riječ o ritmu knjiga koje pišete, mediji često ističu vaše iskustvo (rok) muzičara. Meni se, međutim, čini da taj ritam nije toliko uslovljen iskustvom muzičara koliko ritmom gradova u kojima se Vaši romani odvijaju.

- U pravu ste. U jednom svom tekstu Teofil Pančić kaže da rokenrol književnost ne postoji, da su to budalaštine. Hvala mu na toj dijagnozi. U vreme kada sam počinjao da pišem bilo je moderno koketirati sa temom rokenrol književnost. Meni je to oduvek izgledalo kao čisto foliranje.

Jedan kritičar je povodom mojih romana primetio da sam ja više pisac puta nego pisac gradova. To dvoje se ne isključuje, barem u smislu da gradova nema bez putovanja.

Kad smo već kod muzike i ritma, šta danas volite da slušate?Da li pišete uz muziku?

- Slušam i klasiku, i džez, i šansone. Omiljene su mi pevačice Ute Lemper i Diana Krall. Nikada ne pišem uz muziku, ali zato čitam uz klasičnu muziku.

Šta najčešće čitate?

- Široko zahvatam, od knjiga koje po ko zna koji put čitam, kao što su to Bulgakovljev „Majstor i Margarita“ ili Cvajgov „Jučerašnji svet“, pa do putopisa, eseja, bedekera, kalendara. Redovno čitam i poeziju. Moji pesnici, kojima se stalno vraćam su Kavafi, Pesoa, Herbert, Derek Volkot, Brodski…

Na čemu sada radite?

- Već godinu dana pišem novi roman. Radni naslov je „Iza pečata“. Još uvek sam daleko od onog poslednjeg poglavlja kada imam osećaj da se roman sam piše. Dakle, ne znam kada ću ga završiti, ali znam da će ga objaviti „Laguna“.

Napisali ste nedavno, ukoliko dobro citiram, kako je stanje u kom se nalazi željeznica možda najbolji lakmus za detektovanje stanja i u samom društvu – u kontekstu aktuelnih evrointegracija, kako vidite aktuelno stanje regionalnih željeznica?


- Nedavno sam kupio sjajne knjige-albume Josipa Webera „Željeznica u Boki Kotorskoj“ i „150 godina železničkog saobraćaja u Vojvodini“. Šta je železnica nego komunikacija. Svako mesto u Zapadnoj Evropi povezano je železnicom sa ostatkom sveta. Taj vid prevoza je ne samo ekološki najbolji, već i najugodniji. Tužno je kada dođete na beogradsku železničku stanicu i ugledate onu pustoš, jad i čemer. Srbija danas najviše liči na tu svoju jedva postojeću železnicu. Eto, dokle su nas dovele Miloševićeve brze pruge.

Na šta ste u svom pisanju najviše ponosni?

- Ponos nije ono što osećam kada je pisanje u pitanju. Pre bih rekao da se radi o satisfakciji zbog istrajnosti i doslednosti. Neko može da voli ili ne voli moju literaturu, međutim, ništa nisam dobio preko crte. Mislim da je za umetnika to veoma važno.

Ima li nešto zbog čega se kajete, nešto što biste danas napisali drugačije?

- Ne. Pisao sam sam onako kako sam u određenom trenutku jedino mogao. Nikada nisam žurio. Uvek sam imao odgovornost prema tekstu koji potpisujem, makar se radilo o kratkoj belešci za novine.

Odlomak iz rukopisa romana „Iza pečata“:

„Svako negde mora da bude.

Tog junskog popodneva 2000. godine, kada je moja majka prešla u bolji život, nalazim se u stanu na Bulevaru Eržebet u Budimpešti. Dole na ulici, žuti tramvaji se probijaju kroz saobraćajnu gužvu, jure koridorima – nizom betonskih polukugli odvojenim od traka u kojima se kreću automobili.

Da, važno je konstatovati te betonske polukugle, uočiti što više nevažnih detalja, pobeći mislima u banalnosti, potisnuti bilo čime vest o majčinoj smrti. Pratim liniju metalne ograde na pešačkom ostrvu ispred kafea Njujork, neku ženu koja se zagledala u izlog komisiona, zatim zelene putokaze na stubovima električne rasvete, reklamu turističke agencije na Trgu Blaha Lujza. Onda, opet, tramvaji.
„Štutgartska metoda“, čujem mamin glas.

Štutgart je prvi grad koji je uveo posebne koridore za tramvaje, na koje automobili nisu imali pristupa, što se zatim proširilo po čitavoj Evropi.

Pokušavam da uhvatim matricu dementne priče. Jer, jednom se štutgartska metoda odnosila na tramvaje, a drugi put na izvesnog baštovana Ciglera iz Štutgarta, i njegovo uređenje parkova. Sumnjajući davno u sve što majka izgovara, proveravam baštovana na Guglu: Posetio je Beograd nakon odlaska Turaka kako bi kod novih srpskih vlasti dogovorio posao. Malo je nedostajalo pa da se zelene površine u srpskoj prestonici urede po njegovim nacrtima. Ipak, nigde ne piše da je reč o štutgartskoj metodi.

Mama je svakodnevno upražnjavala vežbe podsećanja. Neshvatljiv joj je bio pojam dosade. Uzela bi album, polako listala, zaustavljala se na nekim fotografijama, pokušavala da se priseti ne samo imena pojedinih osoba, već da u nekoliko rečenica uspostavi kontekst, odredi njihove uloge u beskonačnom univerzumu prošlosti.

Ili bi satima preturala po ormanima i fiokama. Oraspoložilo bi je otkriće predmeta na koji je bila sasvim zaboravila. Sa tim predmetom za nju bi od zaborava bila spašena čitava jedna epizoda. Opsesivno je želela da u svakom trenutku raspolaže kompletnim bogatstvom svoga iskustva. Zato je trebalo stalno se prisećati proživljenoga, pažljivo uspostavljati vladavinu nad čitavom tom nepreglednom teritorijom. Bez konstantnog uvida u pređeni put, život ne bi imao smisla. Ne treba izmišljati, već se samo prisećati. Život je božje delo, dato na privremenu upotrebu. I zato se prošlost mora obnavljati; da bi živela“…

Skica za portret književnika

Književnik Dragan Velikić rođen je u Beogradu 1953. godine. Diplomirao je svjetsku književnost sa teorijom književnosti na beogradskom Filološkom fakultetu. Od 1994. do 1999. bio je urednik izdavačke djelatnosti Radija B92. Pisao je kolumne za NIN, Vreme, Danas i Reporter. Od juna 2005. do novembra 2009. bio je ambasador SCG i Republike Srbije u Austriji. Objavio je romane „Via Pula” (1988, 1989, 1990, 2008; nagrada Miloš Crnjanski), „Astragan“ (1991, 1992, 1996, 2008), „Hamsin 51” (1993, 1995), „Severni zid” (1995, 1996; 2013, stipendija Fonda „Borislav Pekić”), „Danteov trg” (1997, 1998,2013), „Slučaj Bremen” (2001, 2002), „Dosije Domaševski” (2003, 2004), „Ruski prozor” (2007, 16 izdanja, Ninova nagrada za roman godine, nagrada „Meša Selimović” i Srednjoevropska nagrada za književnost) i „Bonavia” (2012). Autor je knjiga priča: „Pogrešan pokret” (1983), „Staklena bašta” (1985) i „Beograd i druge price” (2009), kao i knjiga eseja „YU-tlantida” (1993), „Deponija” (1994), „Stanje stvari” (1998), „Pseća pošta” (2006), i „O piscima i gradovima” (2010).

Objavio je i knjigu intervjua „39,5” (2011). Knjige Dragana Velikića prevedene su na petnaest evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama proze. Za svoju književnost 2013. dobio je Nagradu grada Budimpešte. Živi u Beogradu.

Autor: Nebojša Milenković
Izvor: Pobjeda
Foto: Pobjeda


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
julijana adamović o divljim guskama djevojčice pokušavaju preživjeti u jedinom svijetu kojeg imaju laguna knjige Julijana Adamović o „Divljim guskama“: Djevojčice pokušavaju preživjeti u jedinom svijetu kojeg imaju
15.10.2019.
Julijana Adamović u intervju za Dnevnik.ba govori o romanu „Divlje guske“, likovima, djevojčicama, jeziku i onim Drugima koji su u ovom slučaju Bosanci, djetinjstvu i njegovim mukama i radostima, te o...
više
 legenda o samoubistvu knjiga koja je gostu predstojećeg sajma donela svetsku slavu laguna knjige „Legenda o samoubistvu“ – knjiga koja je gostu predstojećeg sajma donela svetsku slavu
15.10.2019.
Američki pisac Dejvid Van, ekskluzivni gost ovogodišnjeg Sajma knjiga, čekao je dvanaest godina na objavljivanje „Legende o samoubistvu“ koja je kasnije postala bestseler. To je potresno, delimično au...
više
kad knjiga oživi fantastične fotografije devojčica iz vrtića u zemunu laguna knjige Kad knjiga oživi – fantastične fotografije devojčica iz vrtića u Zemunu
15.10.2019.
Ovih dana stigao nam je divan primer kako knjiga može biti inspiracija i sredstvo za rad. Jedna maštovita vaspitačica iz zemunskog vrtića iskoristila je knjigu „20 izuzetnih devojčica koje su promenil...
više
intervju sa sofi kinselom laguna knjige Intervju sa Sofi Kinselom
14.10.2019.
Sofi Kinsela je autorka međunardnih bestselera, najpoznatija po serijalu knjiga o kupoholičarki. Ove godine je objavila prve knjige za mlađu decu iz serijala „Mama Vila i ja“. Živi na relaciji London ...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.