Prikaz romana „Ljudi govore“ Rastka Petrovića: Velika, univerzalna slika čoveka

Na početku moram da naglasim da je Rastko Petrović srpski pisac koga najviše volim. Ne zato što mislim da je najznačajniji ili najbolji – a značajan i izvanredan svakako jeste – već zato što je pomalo skrajnut. A to je šteta, jer takav talenat ne zaslužuje zaborav, već da bude čitan, proučavan i slavljen.

Laguna je do sada objavila dva reizdanja njegovih poznatih dela. Najpre eksperimentalni roman „Burleska gospodina Peruna boga groma“, izuzetno maštovitu i uzbudljivu knjigu, iako pomalo hermetičnu, a sada i „Ljudi govore“, delo koje se nalazi negde na pola puta između kratkog romana i putopisa. Upravo zbog svoje neobičnosti, „Ljudi govore“ su jedno od najosobenijih dela srpske književnosti nastalih u međuratnom periodu.

Prvi put objavljeno 1931. godine, na svega stotinak i nešto efektnih stranica, „Ljudi govore“ donosi priču o putniku namerniku koji, u dva navrata, posećuje ostrva u neimenovanoj zemlji i razgovara sa njihovim stanovnicima. Nema ovde klasične fabule, velikih zapleta ni književnih junaka u uobičajenom smislu. Umesto toga, Petrović gradi knjigu od susreta, rasutih delića života i naizgled jednostavnih ljudskih sudbina. Upravo iz tog mnoštva malih priča nastaje velika, univerzalna slika čoveka.

Srpska avangarda bila je izuzetno uzbudljiva i raznolika, a „Ljudi govore“ to možda pokazuju bolje nego mnoga druga dela tog vremena. Petrović je bio pisac koji nije pristajao na granice između književnih formi, stvarnosti i imaginacije, egzotičnog i svakodnevnog. I posebno fascinira činjenica da ova knjiga, nastala pre gotovo čitavog veka, danas deluje sveže, neposredno, gotovo kao da je napisana juče.

Kritičari su odavno primetili da Petrović u „Ljudi govore“ uspeva da uhvati nešto što prevazilazi konkretno vreme i prostor: samu suštinu ljudskog postojanja. Njegovi sagovornici pripovedaju o ljubavi, gubitku, smrti, usamljenosti, željama, strahovima i malim životnim radostima. Njihovi svetovi jesu daleki, ali su njihovi problemi i osećanja zapanjujuće bliski. Možda je upravo u tome tajna ove neobične knjige. Petrović ne pokušava da nam objasni ljude. On ih pušta da govore. A kada ljudi govore, bez velikih književnih poza i unapred pripremljenih zaključaka, ono što ostaje jeste ono najvažnije: život onakav kakav zaista jeste.

Autor: Đorđe Bajić, knjževnik, filmski i književni kritičar

Izvor: Nedeljnik