Delfi Kutak je pročitao roman „Teo iz Goldena“: Knjiga koja se lako čita i dugo pamti
Zamislite u današnje vreme knjigu koja se neprimetno uvukla ljudima pod kožu, tiho, bez reklama koje iskaču na internetu, bez velikih bilborda, bez agresivne promocije. Knjigu jednog starca koji možda i nije želeo da je objavi već je pisao za sopstvenu dušu. Međutim, ljude je takla u srce pa su je reklamirali po principu „gluvih telefona“, od usta do usta, od uha do uha, sve dok milioni i milioni čitalaca, prvo u SAD a kasnije i u celom svetu, nisu čuli za nju. Kakva li je to knjiga?
Starac Teo, čovek bez prezimena, stiže u tipični južnjački grad Golden. On je drag, ljubazan, uvek pun razumevanja, prosto iz njega isijava nekakva dobrota. Zadržava se u najpoznatijoj kafeteriji u gradu i primećuje da su zidovi prekriveni portretima. Vlasnik objašnjava da lokalni slikar Ašer radi portrete najživopisnijih stanovnika grada, ali da nemaju svi novca da te portrete i kupe pa tako oni ostaju kao večni ukras kafeterije. Teo tada određuje svoju misiju – da otkupi portrete i vrati ih svojim vlasnicima. To ga je zadržalo u gradu. Isprva je birao lica koja su bila nesrećna, otkupljivao njihove portrete, zakazivao im sastanak na uvek istom mestu, na klupi kraj fontane koja gleda na zalazak sunca, i darivao im uz nekoliko lepih rečenica. A onda tražio da oni njemu ispričaju nešto o sebi i svom životu. Pošto je Teo ulivao poverenje, uvek bi ispričali više nego što su nameravali. Tako je počelo druženje stanovnika grada Golden sa Teom.
U čemu je uspeh Tea iz Goldena? U tome što bi prilikom svakog darivanja portreta on govorio vlasnicima da je u njima video samo najbolje osobine, delio im pohvale, govorio lepe stvari i tako budio njihovo samopouzdanje. Teo je i u najgorim ljudima znao da vidi dobrotu, onu dobrotu koju su verovali da je davno izgubljena. Govoreći ljudima samo pozitivne stvari, ističući samo njihove dobre osobine, on je zapravo širio pozitivnu energiju i budio njihovu duboko uspavanu dobrotu. To nije teško, zar ne ? Međutim, većini je lakše da sudi i vređa nego da se pomuči da u svakome nađe nešto dobro. Teo je za svakog imao lepu reč, razumevanje i uspeh da prihvati sve odbačene, čak i lokalnu skitnicu Elen. Naravno, Teo nije jedini takav čovek u gradu, ali zanimljivo je kako dobri ljudi uvek padnu u senku onih ljudi koji nisu toliko dobri.
„Teo iz Goldena“ nam kazuje da nije teško biti dobar čovek, nije teško nesebično pomagati drugima. Teo nije nikakvo legendarno biće, on je jedan od nas i svako od nas može postati Teo, vrlo lako uz malo dobre volje. I na kraju, kad vas više ne bude, niko neće pamtiti vaše bogatstvo, vaše titule i zvanja, zaboraviće i vaš lik – jedino će se sećati kakav ste bili čovek. Iskreno, jedan Teo bi svakom gradu dobro došao.
Uživala sam u čitanju ove knjige i svakome preporučujem da je pročita. Izazvala je jake emocije, stilski je odlična, rečnik je raskošan tako da podseća na stare klasike, a posebno su mi se dopali opisi prirode. Stilske figure ne manjkaju, posebno metafore, ali to svaki čitalac može doživeti drugačije. „Teo iz Goldena“ je knjiga koja se lako čita i dugo pamti.
Autor: Dragana Mitrović
Izvor: Delfi Kutak
