Nositi nešto, neki teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću, nositi, polako... To je pesma svih poslova.

Prizori i atmosfera koje nam prenosi Srđan Valjarević u svom Zimskom dnevniku kao da dolaze iz nekog davnoprošlog vremena. Ovi lucidni i duhoviti dnevnički utisci bude uspomene koje bi se mogle nazvati nostalgičnim da danas, trideset godina kasnije, ne prizivaju ono turobno i depresivno doba izolacije, kada je sve počelo da se srozava, obezvređuje i degradira: i nazivi gradova i ulica, i junaci iz detinjstva, i granice rođene zemlje, i normalan doživljaj sveta. Ali iako su te zime devedesetih bile zime pod sankcijama, u oskudici i beznađu – ipak se živelo, smejalo, igralo i radilo kao da se u susedstvu, u dojučerašnjoj domovini, nisu već uveliko kovitlali vetrovi rata...

Zimski dnevnik je postao kultna knjiga autentične srpske proze s kraja XX veka, utoliko pre što je pisac na privlačan, prepoznatljiv i duhovit način oživeo i grad i period koji su bili, u vreme kada se radnja odvija, sve drugo samo ne privlačni. Pritom, ovaj roman nije sačinjen samo od piščevih dnevničkih zapisa i intervjua sa svojim savremenicima koji su oslikali duh grada u jednom neveselom trenutku nego i od umetničkih fotografija Vesne Pavlović, koje pričaju svoju priču i skladno obogaćuju Valjarevićev neodoljiv urbani narativ.