Početak ropstva,porobljavanja i trgovine crnim ljudima u Americi krajem XVII veka. Autorka prikazuje život četiri žene, bele gazdarice i tri crne služavke-ropkinje, koje sticajem okolnosti žive zajedno na imanju trgovca Jakoba Varka. On je dobar i sažaljiv čovek, pa je zbog takvog svog karaktera dobio dve ropkinje - jednu kao jedinu preživelu iz brodoloma, prihvatio ju je i odgajio a drugu umesto otplate duga, znao je da je spasava, video je to po očima njene majke. Posle njegove smrti vidimo da su u suštini sve četiri žene okovane svojim sudbinama.Sloboda je stvarno tako retka... Od nas samih zavisi da li ćemo u drugim ljudima stvarno videti ljude i tako se ponašati prema njima. Knjiga ima malo strana iz kojih provejava mnogo nežnosti i razumevanja za sudbine žena, pogotovo crnih ropkinja. Rečenice pune poetike nas uvode u neki drugačiji svet, u neko drugo vreme kad su žene vrlo često same sebi stavljale okove, menjale jedan vid ropstva za drugi, ubeđene da za njih nema drugog izbora.

Toni Morison ne zaboravlja svoju tamnu put i prekookeansko poreklo, što potvrđuje romanom Milosrđe, kojim je nastojala da opiše položaj američkih robova u 17. veku, ali i više od toga – položaj žene u tom surovom periodu američke istorije. Ma kakav bio njen status ili boja kože, u tom svetu muškaraca, žena je mogla biti samo rob. To se moglo nazvati zlom srećom, ili samo srećom. Retko se dešavalo da žena, u svojstvu supruge ili robinje, dospe u posed muškarca koji ne veruje u ropstvo i koji se sablažnjava trgovine živim ljudskim mesom. Međutim, Jakob Verk u ovom romanu sasvim nenamerno postaje robovlasnik nekolicine ženskih duša, kojima sem ropstva na njegovoj farmi nisu preostali svetliji izbori.One dobrovoljno stupaju u podređeni, zavisni, robovski odnos, plašeći se većeg zla, jer će rodna ravnopravnost doći tek vekovima kasnije. Ovaj roman je slika nekog drugog vremena, u kome je bilo sreća dobiti iznošene cipele, a milosrđe porobiti mlado biće, ponuditi mu ropstvo kao utočište.

Књига је прелепа!Интелигентна,сликовита,дубока.Језик којим је написана је чаробан.Право је уживање ишчитавати такве реченице.Тони Морисон је моје најновије откриће и са великим нестрпљењем ишчекујем њене следеће две најављене књиге.

Upravo sam procitala ovu knjigu, al procitala bih je sigurno i sinoc da nisam danas imala nekih obveza pa sam morala ranije na spavanje. Veliki sam fan ovog djela, i mislim da je Toni Morison jedan od najvaznijih glasova u knjizevnom svijetu. Apsolutno obozavam ovu knjigu. Morisine rijeci su bolje nego ikada. Ovo je mastovita, prelijepa prica, o 3 zene bacene zajedno, koje shvataju svoje istovjetnosti i potrebu jedne za drugom...i sta se desava u kolonijama tokom posljednjih nekoliko dekada 17 vijeka. Od srca preporucujem ovu izuzetnu knjigu. Nadam se da ce i ostali uzivati u njoj koliko sam ja uzivala.

Милосрђе је девети роман који је објавила Тони Морисон (1931), једна од најутицајнијих савремених светских књижевница, добитница Нобелове и Пулицерове награде. Радњу ове књиге, објављене у Америци пре четири године, коју је на српски језик превела Дубравка Срећковић-Дивковић, Морисонова смешта на америчко тле у последњим деценијама седамнаестог века. Испитујући на овај начин саме почетке расисма, против кога је усмерила највећи део свог књижевног и друштвеног ангажовања, ауторка исписује причу о судбини људи који стицајем околности живе заједно на имању англо-холандског трговца Јакоба Варка на суморном и суровом северу. Уз власника поседа, простор, патње и болове деле његова супруга Елизабета, придошлица из Енглеске, мучена неоствареним материнским нагоном, и три црне робиње: стамена и отресита Лина, која потиче из америчког домородачког племена, несналажљива и занесена Туга, коју су, након бродолома у коме губи оца, таласи избацили на обалу, и најмлађа од њих, Флоренс, ускраћена за мајчинску љубав, са сталном потребом да записивањем артикулише неразумљив и противуречан свет у који је доведена. Сликајући односе између господара и робова, између припадника различитих вера, и првенствено између мушкараца и жена, Тони Морисон потресно сведочи о свету у коме су сви осујећени за љубав која нам по рођењу свима припада, бескрајно удаљени једни од других истим чежњама и жудњама, трајно обележени болестима и ненадокнадивим губицима. Сви они, без обзира на боју коже или класу из које потичу, у ствари јесу у некој врсти ропства. Судбине јунака Милосрђа стога као да потврђују речи које је књижевница једном приликом изговорила: Свако од нас по рођењу сам себи мора поново да скине окове. Белци поготово, зато што они и не знају да их носе, подсећајући нас да и у савременом свету можемо зачути звецкање, наизглед невидљивих, ланаца о којима читамо на страницама ове књиге. Ипак, без обзира што сведоче о страшној патњи, оне не говоре о ропству, већ о потреби да у човеку не видимо ни сужња, ни такмаца, ни противника, већ човека какав јесмо и сами: доброг, злог, себичног, осећајног, јаког и крхког. И све то у истој души и једном телу. Зато читаво књижевно дело Тони Морисон, па и овај роман, најбоље препоручују речи књижевнице Сање Домазет, која је у свом есеју Тони Морисон : освета смртне руке записала: Опус Тони Морисон љубавно је писмо Богу човека који, упркос свим тешкоћама, није научио да мрзи. Читање тог писма, чини нам се, све неопходнијим, јер у његовом тексту још куца срце ћовека који воли другог човека.