Posmatrajući dosadašnji rad Gorana Markovića, jasno je da u njemu postoji više tematskih i poetičkih krugova, a njegovi junaci – bilo da se radi o istorijski utemeljenim ličnostima ili fiktivnim tvorevinama – uvek se nalaze na pola puta između mogućeg i nemogućeg, tradicionalnog i modernog, te kolektivne istorije i intimnog svedočanstva pojedinca.

Debitantski roman Džamile Ahmed „Svaki izlazak sunca“ ambiciozno je iniciran idejom za rekontekstualizacijom nama najpoznatijeg dela arapske književnosti, pričama iz „1001 noći“. U okvirnoj priči o caru Šahrijaru i njegovoj osveti zbog neverstva supruge, autorka je pronašla motiv za portret mlade Šeherezade, koja se u ovoj verziji dobrovoljno vezuje brakom za cara kao njegova četvrta supruga. Povučena željom da se lanac pogubljenja prekine, kao i činjenicom da je car uprkos svemu privlači, uzda se u svoj pripovedački dar i to da joj je dvor već poznat, jer ona je kćer uvaženog velikog vezira koji je i carev prvi savetnik. Sa njom će u neizvesnost ovakve žrtve krenuti i njena rođena sestra Dunjazada, ostavljajući oca u brizi i strahu kada se pridruže Šahrijarovom pohodu u Trećem krstaškom ratu.

Zapisi rimskog cara iz drugog veka n. e. nastali su kao lična razmišljanja cara-filozofa i tokom srednjeg veka i renesanse kroz dva prepisa postigli ogromnu popularnost koja traje do danas. Marko Aurelije bio je jedan u nizu nekoliko dobrih i pravednih vladara tokom čijeg perioda je Rimsko carstvo doživelo istinsku renesansu. Iako nevoljan da preuzme tron, pokazao se kao izrazito pravedan i plemenit, vodeći se idejama filozofije stoika kojoj su u njegovo vreme pripadali i Epiktet, Seneka i Ciceron.

Animant Kramb je lik u koji će se svaki knjigoljubac zaljubiti. Potpisujem! Iako u njoj ima vidljivih uticaja nekih poznatijih pisaca i njihovih junakinja, sklona sam da to autorki ne uzmem za zlo, jer je Animant ipak jedan simpatični mrgud/zagriženi knjigoljubac/osobenjak (barem za svoje vreme). U doba kada je dobra udaja pristasale ćerke najbitnija razonoda svake odgovorne majke, Anina možda i prednjači u nastojanju da ćerku uda. Ali šta kada ćerku više interesuje čitanje nego stvarne osobe? Kako da se jedna viktorijanska majka sa tim izbori?

Ako nas je roman „Ukus straha“ učio da se zlo krije u redu i rutini, „Boja straha“ Zorana Petrovića nas suočava sa još težom istinom. Pitanje je šta se dešava kada se zlo ne uči nego nasleđuje i kada prvi udah nije početak života već početak presude.

Ukoliko tražite razbribrigu, sladunjavi samozaborav koji će vam pomoći da ovaj život bude snošljiviji, ova knjiga nije za vas. Ako želite da pročitate nešto što podvlađuje vašoj udobnosti i predubeđenjima, nešto što zaobilazi prljavštinu politike, ova knjiga takođe nije dobar izbor. Ali ukoliko, možda, verujete u to da šamar može i da boli i da probudi, kao i u to da nije uzaludno i dalje se suočavati i buniti, ovo bi mogla da bude vredna preporuka

U novoj knjizi priča i kraćih proznih skica „Nora i Zmija“ Vladan Matijević ne samo da nas podseća na vlastiti dar za pripovedanjem i osećaj za ekonomiju rečenice već i na pomalo zaboravljenu nužnost da u svemu što pišu pisci tragaju za formom priče, za nepatvorenim dijalozima koji književnosti služe samo ako u umetničkoj formi obnavljaju život i u tekstu ga oživljavaju. Vođen tim principom, Matijević započinje priče tamo gde čitalac to najmanje očekuje, oslobođen pritiska da ih konstruiše u zadatom, krutom okviru koji, pravo govoreći, čitaocu i nije potreban da bi se u pričama lakše snašao, premda je, opet, svaki paragraf istina za sebe.

Nakon što sam pogledala film „Žetva“ snimljen prema romanu „Srpsko srce Johanovo“, odlučila sam da ga i pročitam. Na svega sto trideset stranica ispisana je tragedija koju je srpski narod doživeo tokom dvehiljaditih godina. Ja ću krenuti od samog kraja knjige…