Prikaz romana „Svaki izlazak sunca“: Odvažna, strasna i talentovana
U romanu „Svaki izlazak sunca“ pakistansko-američka autorka Džamila Ahmed, kroz prizmu feminizma i snažnu društvenu i političku poruku, daje svoju interpretaciju čuvene priče o Šeherezadi iz „1001 noći“.
Debitantski roman Džamile Ahmed „Svaki izlazak sunca“ ambiciozno je iniciran idejom za rekontekstualizacijom nama najpoznatijeg dela arapske književnosti, pričama iz „1001 noći“. U okvirnoj priči o caru Šahrijaru i njegovoj osveti zbog neverstva supruge, autorka je pronašla motiv za portret mlade Šeherezade, koja se u ovoj verziji dobrovoljno vezuje brakom za cara kao njegova četvrta supruga. Povučena željom da se lanac pogubljenja prekine, kao i činjenicom da je car uprkos svemu privlači, uzda se u svoj pripovedački dar i to da joj je dvor već poznat, jer ona je kćer uvaženog velikog vezira koji je i carev prvi savetnik. Sa njom će u neizvesnost ovakve žrtve krenuti i njena rođena sestra Dunjazada, ostavljajući oca u brizi i strahu kada se pridruže Šahrijarovom pohodu u Trećem krstaškom ratu.
Raspolažući velikim brojem istorijskih činjenica, autorka roman smešta u dvanaesti vek i stavlja svog Šahrijara pod barjak čuvenog Saladina, sultana i vojskovođe koji koplje ukršta sa Ričardom od Engleske.
Kada se Šeherezada odluči da prati muža u rat, jedino će je štititi inteligencija i sposobnost snalaženja u diplomatiji i sukobima muškaraca, čiji će postati ravnopravni sagovornik, na ogromno čuđenje svih.
Kreirajući zamišljeni lik slavne pripovedačice kao odvažne, strasne i talentovane mlade žene, roman dobija sasvim novi profil, posebno kada ona predloži da bude i hroničar ratova, svojevrsni zapisničar svega što je videla na putu od Bama prema Damasku i Jerusalimu. Iako okružena pustinjom, ratom i borbama surovih protivnika, u tom putovanju vidi i šansu da upozna svet, ali i da se približi svome suprugu koji sve više i jasnije uviđa zablude koje su ga odvele na stranputicu egzekutora.
U logoru ima i drugih žena osim nje i Dunjazade, uglavnom pasivnih i vaspitanih da budu na usluzi, pokorne i ćutljive, daleko od očiju nepoznatih muškaraca. Dozvoljavajući Šeherezadi da se kreće u muškom društvu i slobodno diskutuje sa njegovim vojskovođama, Šahrijar pokušava da iskupi svoje grehe i postane bolji čovek. Ali hoće li na taj način zadobiti trajnu ljubav svoje supruge, provlači se kroz ceo roman ne kao moralno pitanje, već kao put sazrevanja mlade žene koja radikalno menja svoj položaj u svetu muškaraca.
Osnovna linija narativa ispresecana je pričama koje Šeherezada svake večeri i u svakoj pauzi između sukoba priča caru, ali to nisu reinterpretacije priča koje već poznajemo, već varijacije na teme, kao u priči o Jauhari gde autorka pokušava da nadmaši i originalni narativ (o brbljivom ali pravdoljubivom papagaju koji podleže obmanama i strada iako govori istinu) maštom i zapletima koji odlaze na teren fantastike pre nego bajke. Priče bogate simbolima dočaravaju svet za koji bi Šeherezada volela da postoji, negde daleko iza peščanih dina, pa i simbolika snega u njima predstavlja žudnju za nepoznatim, nekim drugim svetom koji je bolji, pravedniji i manje krvoločan.
Prisutan je i lik idealnog oca, vezira koji umire dok su njegove kćeri u pohodu i ostavlja im dirljivo oproštajno pismo koje je sublimat vrline i roditeljske ljubavi, idealizovanog odnosa oca i kćerki koje su rano ostale bez majke, ali koji je ipak bio dovoljno hrabar da ih pusti da odlete u svet. Odgajana takvom ljubavlju, Šeherezada će postati feministička varijanta idealne muslimanske žene, ali ni u jednom trenutku neće pomisliti na materinstvo, kao da intelektualno blistanje podrazumeva i takvu vrstu odricanja.
Druga strana, krstaška vojska, prikazana je kao nemilosrdna i uzurpatorska što suštinski gledano i jeste bila, kao i veoma pljačkaški nastrojena spram bogatstva Bliskog i Srednjeg istoka koji je u dvanaestom veku Evropi morao delovati kao ogromni otvoreni bazar na kome je samo trebalo ispružiti ruku. Poznajući dobro istoriju arapskog srednjeg veka, autorka nam činjenice vešto prezentuje kroz dijaloge njenih junaka, zadržavajući otklon prema svakoj vrsti agresije i ratovanju na tom području koje nije do danas prestalo. Tako je na Putu svile, koji je vekovima predstavljao glavnu trgovačku arteriju i povezivanje kultura, ostajao krvav trag sukoba. Menjajući prirodu i namere cara Šahrijara, Šeherezada u ovom romanu svojim pričama pokušava da promeni ne samo tok istorije već i ljudsku prirodu samu.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 62
