Delfi Kutak je pročitao „Boja straha“: Anatomija zločina i tragedije koja mu prethodi
Ako nas je roman „Ukus straha“ učio da se zlo krije u redu i rutini, „Boja straha“ Zorana Petrovića nas suočava sa još težom istinom. Pitanje je šta se dešava kada se zlo ne uči nego nasleđuje i kada prvi udah nije početak života već početak presude.
Neka su deca sa tamom rođena. Te reči nisu samo efektan uvod već bolna istina o sudbini koja je zapečaćena pre nego što je i počela. Sam naslov romana otvara vrata u specifičnu psihologiju ubice jer u njegovom svetu emocije nisu nevidljive. One imaju svoju vizuelnu težinu i nijansu. Kada se svest formira u potpunom mraku, kao posledica tuđeg greha i odbacivanja, čitav spektar ljudskih osećanja postaje trajno izmenjen. Takav um ne vidi boje onako kako ih vide oni odrasli u sigurnosti. Za njega strah nije samo prolazna reakcija tela na opasnost. Strah je filter kroz koji se prelama svaka slika stvarnosti. To je osnovna boja njegovog postojanja koja je prekrila sve ostale. Čak i ljubav, vera ili nada, u njegovim očima dobijaju tu zagasitu, mutnu nijansu pretnje i bola.
U potkrovlju Knez Mihailove, jedne decembarske noći, svetlost nije dočekala dete. Dočekala ga je senka nepromišljenog i zverskog čina. Tu leži ključna premisa koja ovaj triler izdvaja jer se pita da li čoveka oblikuje ono što jeste ili ono što mu je učinjeno. Petrović nam ne nudi jednostavan odgovor nego nas vodi kroz lavirint uma u kojem su te dve stvari neraskidivo vezane.
Ubica u „Boji straha“ nije samo predator. On je proizvod. Proizvod odbacivanja, hladnoće i sveta koji mu je od prvog dana pokazao zube. Ali fascinira i užasava kako se ta trauma transformiše. Umesto da se slomi, ovaj um stvara sopstveni izvitopereni sistem vrednosti. Tu dolazimo do onoga što ovaj roman čini majstorskim delom psihološkog profilisanja, a to je religija kao oružje umesto utehe.
Serijski ubica u ovom romanu ne ubija iz prostog nagona. Njegov ritual je njegova liturgija. On je pronašao utočište u ekstremizmu i tumačenju vere koje ne vodi ka miru već ka osveti. To je onaj najopasniji delić ljudske psihe, trenutak kada se lična patnja ogrne plaštom „više pravde“. On ne traži oproštaj za svoje grehe. On veruje da svojim delima deli oprost drugima ili još strašnije, kaznu koju misli da Bog kasni da isporuči.
Njegov zločin u napuštenoj vili na Vračaru nije haos. To je predstava. Scenografija bizarnog rituala je tu da zavara tragove, ali prvenstveno da pošalje poruku. On veruje da ispravlja kosmičku grešku, a ironija je u tome što to čini postajući čudovište od kojeg je prvobitno i sam trebalo biti zaštićen.
Inspektorka Kristina Preradović i profajler profesor Petrović ovoga puta ne jure samo ubicu. Oni jure duha, čoveka koji je bio mrtav pre nego što je počeo da živi. Dinamika se menja jer lovac postaje lovina. Ubica, sa inteligencijom koja parira samom profajleru, uvlači istražitelje u igru u kojoj se svaka pogrešna pretpostavka plaća krvlju. On ih poznaje. On ih posmatra. Jer za njega oni nisu samo policajci, oni su pioni u njegovoj teologiji nasilja.
„Boja straha“ briljira u prikazu te tanke linije gde se žrtva pretvara u dželata. Petrović nam pokazuje kako se svest izvitoperi kada joj se oduzme ljubav, a ponudi dogma. Kada se bol ne leči nego se kanonizuje. Ovo je roman o nasleđu koje nismo birali i tami koja jednom kada uđe u krvotok menja boju svega što vidimo. Zoran Petrović je napisao triler koji se ne čita samo radi otkrivanja ubice (ko) već radi razumevanja ponora ljudske duše (zašto).
Ako je „Ukus straha“ bio upozorenje na tišinu, „Boja straha“ je krik iz mraka koji smo predugo ignorisali. To je priča o detetu koje je svet gurnuo u ambis, a koje se iz tog ambisa vratilo ne kao čovek nego kao kazna.
Brutalan, inteligentan i emotivno iscrpljujući, roman „Boja straha“ je dokaz da Zoran Petrović ne samo da poznaje anatomiju zločina već savršeno razume i anatomiju tragedije koja mu prethodi. Obavezno štivo za one koji se ne plaše da pogledaju u oči onome što vreba iz senke naših sopstvenih grehova.
Autor: Željka Kalajdžić
Izvor: Delfi Kutak
