Delfi Kutak je pročitao „Srpsko srce Johanovo“: Potraga za ličnom pričom i kolektivnom istorijom
Nakon što sam pogledala film „Žetva“ snimljen prema romanu „Srpsko srce Johanovo“, odlučila sam da ga i pročitam. Na svega sto trideset stranica ispisana je tragedija koju je srpski narod doživeo tokom dvehiljaditih godina. Ja ću krenuti od samog kraja knjige…
Godine 2006. Veselin P. Dželetović napisao je poemu Srpsko srce Johanovo inspirisanu istinitom pričom čoveka kojem je presađeno srpsko srce. Na zahtev velikog broja ljudi, koji su pročitali poemu, nastao je i istoimeni roman. Verujem da je to za pisca bio veoma težak poduhvat, ali i izuzetno hrabar čin. Roman je prvi put objavljen 2009. godine i, kako se navodi u odeljku o autoru, preveden je na jedanaest jezika, dok se prevodi pripremaju na još dva.
Baron Johan je imućan čovek poreklom iz Nemačke. Međutim, činjenica je da nemaš ništa ako nemaš zdravlje. Jednom prilikom, tokom druženja, iznenada mu je pozlilo. Odveli su ga u bolnicu, gde je trebalo da ostane samo nekoliko dana. Nakon što se osećao bolje, bio je spreman da se vrati kući, potpuno nesvestan ozbiljnosti situacije. Ipak, zabrinuti doktori nisu mu to dozvolili i savetovali su dodatne analize.
Istina koju je saznao bila je surova. Ostalo mu je svega nekoliko meseci života ukoliko hitno ne dobije novo srce. Novac može kupiti mnogo toga, ali obraz i savest ne. Očajan, Johan je pokušao da do transplantacije dođe preko veze i novca. Međutim, osvestile su ga reči žene, majke troje dece, koja ga je optužila da je „ukrao“ srce njenog muža dospevši na listu na nepošten način. Tada odustaje od operacije, a novac za nju namenjen poklanja jednoj devojčici koja čeka transplantaciju bubrega. Nije mogao da nosi toliku krivicu na savesti.
Odlučuje da ostatak života provede najbolje što može. Zajedno sa prijateljem Hansom odlazi u Rim, želeći da makar nakratko zaboravi na bolest i uživa u životu. Ali njihova zabava trajala je veoma kratko. Već prve večeri oteli su ih trgovci organima… Od tog trenutka roman postaje mračan, potresan i veoma težak za čitanje. Strah, nemoć i bol osećaju se na gotovo svakoj stranici. A onda shvatite… da sve ovo nije samo priča iz jednog romana, nego da se ta tragedija zaista desila našem narodu.
Međutim, nisam ni prišla suštini knjige… Jer je to gotovo nemoguće a da je ne prepričam celu. Zato preporučujem da je pročitate sami i pogledate film, ukoliko niste. Ne umem rečima da opišem šta tačno budi u meni.
„Čoveka na akciju pokreću tri stvari: ambicija ili taština, zavisi kako ko gleda na to, strah od smrti i ljubav.“
„Da, voljeni oče, ali mene ne pokreće ništa od toga. Ambicija već odavno nemam, smatram da sam ostvaren čovek, uvideo sam vrednost života i zadovoljan sam onim što imam, strah od smrti sam prevazišao u periodu bolesti, ljubavi imam dovoljno i uverio sam se u to. Mene, na sve ovo što radim, pokreće nešto što ne mogu da objasnim. Ali znam da mi srce daje naloge šta da učinim i kako da se ponašam. I moj mozak je saglasan sa tim. Sada više ne znam da li je Jovan spasao mene ili ja njega. U svakom slučaju završiću ovo što sam započeo.“
Autor: Dragana Knežić
Izvor: Delfi Kutak
