Prikaz romana „Hamlet u Paviljonu br. 6“: Naša svest i naše nesvesno

Posmatrajući dosadašnji rad Gorana Markovića, jasno je da u njemu postoji više tematskih i poetičkih krugova, a njegovi junaci – bilo da se radi o istorijski utemeljenim ličnostima ili fiktivnim tvorevinama – uvek se nalaze na pola puta između mogućeg i nemogućeg, tradicionalnog i modernog, te kolektivne istorije i intimnog svedočanstva pojedinca. Upravo je taj spoj jedan od načina čitanja i njegovog romana „Hamlet u Paviljonu br. 6“, višeslojne ispovedne sage o šekspirovskim nedaćama i nedoumicama u našem društvu.

Markovićevi romani neretko predstavljaju kombinaciju brojnih kompozicionih i stilskih tehnika, od dokumentarnih i dnevničkih zapisa do lekarskih izveštaja i isečaka iz novina. Ovakve kombinacije dovode do lakše prohodnosti teksta i približavaju junake čitaocima, zaokružujući ih i dovodeći njihovu psihologizaciju na novi nivo. Potpuno izmišljeni likovi time dobijaju na uverljivosti, a istorijske ličnosti poprimaju novu dimenziju i autentičnost koja im je neophodna da bi postali relevantni u književnom smislu. Takođe, njegov scenaristički rad može da se prepozna u prozi u kontekstu individualizacije govora svakog junaka: umesto da svi koriste isti jezik i registar, što je još jedna od mana naše prozne produkcije, Markovićevi protagonisti ostvaruju unikatnost rečima, frazama, poštapalicama i konstrukcijama koje se razlikuju od govora drugih junaka. Time se njihov psihološki profil zaokružuje, a karakterizacija postaje važan deo ne samo njihovog intimnog mikro sveta već i makro sveta romana, što je bilo primetno i u delima „Beogradski trio“ (2018) i „Zavod“ (2024) na nivou obraćanja istorijskih i neistorijskih ličnosti koje su njima figurirale. Svaki lik dobija priliku da se čitaocima predstavi iz sopstvenog ugla, često i stilski i formalno drugačije od drugih, i tako dolazimo do skoro dramskog ili filmskog dočaravanja u kom svi glasovi pričaju svoju priču, zajedno gradeći skladnu horsku kompoziciju.

U „Hamletu u Paviljonu br. 6“ ta horska kompozicija oblikovana je drugačije u odnosu na prethodne romane jer ulogu soliste ima glavni junak Filip Antonijević, glumac koji na pozorišnim daskama priprema novu postavku čuvene Šekspirove drame iz naslova romana. Njegov život donekle korespondira sa Hamletovim: drama koja preokreće njegovu predstavu stvarnosti već je iza njega, a mi možemo samo da pratimo njene posledice i način na koji se junak razvija, ali ne usled tih promena, već uprkos njima. Njegov privatni život pun je poraza, propalih brakova i neuspelih veza, dok je njegov profesionalni angažman stigao do vrhunca i tačke nakon koje nema gde da ode sem u beskonačna ponavljanja i život na račun stare slave, zbog čega se odlučuje za projekte u kojima je prag postavljen nisko, a prostor za neuspeh minimalan. I Filipov odnos sa roditeljima reflektuje Hamletov jer njegov pokojni otac i dalje baca senku u kojoj sin pokušava da živi, dok je uticaj majke snažan i veoma poguban po njegovo mentalno zdravlje. U trenutku kada se porazi gomilaju, junak počinje da radi na novoj predstavi i odlazi kod psihoterapeuta, a to je najveća promena koju Marković uvodi u staru priču o Hamletu: ulogu publike, koja je ranije shvatala šta se dešava u umu junaka drame pre njih samih, preuzima terapeut, koji, iako anoniman i tek katkad oslovljen duhovitim anglicizmom „Šrink“, ima ključnu ulogu u romanu. Kao što Hamlet dolazi do određenih spoznaja tokom drame, i Filip osvetljava svoje poteze i delove sopstvene svesti podstaknut terapijom. Ovi razgovori predstavljeni su u formi dijaloga bez stilizacije i formalnih obeležja, čime se autor približava prirodnom toku razmene mišljenja ljudi koji su u početku stranci, a s vremenom počinju da se upoznaju i cene međusobni uticaj. Naposletku, terapeutske sesije ispostavljaju se delotvornim za Filipa jer pomoću njih uspeva da dođe do praktičnih rešenja za svoje mentalne blokade i izbori se sa problemima koji ga opterećuju na različitim poljima.

Jedno od tih polja u potpunosti je oblikovano kao dramski tekst – sa didaskalijama, istaknutim imenima likova i replikama – te se stiče utisak neposrednosti koja romanu „Hamlet u Paviljonu br. 6“ daje obeležje brzine i prohodnosti. Dramski delovi prate Filipa u „stvarnom svetu“, van ordinacije terapeuta, i pokušavaju da zaokruže njegovu poziciju u koordinatnom sistemu koji čine kolege iz pozorišta, javnost, bivša supruga Tamara i njeni pacijenti sa kojima junak počinje da sarađuje u nekoj vrsti glumačko-rediteljskog odnosa. Tada se Filip opisuje neposrednije i konkretnije nego u terapeutskim ispovestima, dok se u isti mah mapira više važnih promena: njegov svakodnevni život komplikuje se radom na Hamletu, terapija postaje slojevitija i iscrpnija, njegova narcisoidnost izlazi na videlo, a agresivno ponašanje se konkretizuje. Filip stoga traži spas u tekstu drame koju obrađuje, ali i u saradnji sa bolesnicima u duševnoj bolnici u Padinskoj Skeli, mestu koje priziva naslov romana, ali i aludira na pripovetku „Paviljon br. 6“ Antona Čehova.

U tom paviljonu otkrivaju se neke od najmračnijih tajni našeg vremena, a pacijente koji pate od paranoje, šizofrenije, halucinacija, poremećaja ličnosti, suicidalnih misli, bolesti zavisnosti, depresije i drugih stanja leči upravo Filipova bivša supruga. Ona inicira ovu vrstu saradnje da bi pomogla pacijentima da se otvore prema novim idejama, ali i da bi omogućila protagonisti da razume Hamletova psihička stanja i bolje se pripremi za ulogu. Iako kreće od jednostavne pretpostavke i sebične ideje – Filip želi da posmatra pacijente ne bi li bolje razumeo lik koji glumi, te moli Tamaru: „Ne treba mi od tebe ništa. Hteo sam samo da te zamolim... [...] Da me pustiš da malo posmatram ove tvoje... pacijente. [...] Da ih malo, negde iz prikrajka, gledam. Da vidim kako se ponašaju, šta rade... i to.“ – ovaj eksperiment završava se uspešno jer se i Filip i njegovi „glumci“ menjaju usled zajedničkog rada i uspevaju da se suoče sa problemima koji ih tište.

To je posebno vidljivo kod Mikija, šizofrenog pacijenta koji je slučajno odabran da igra Hamleta, ali se kasnije ispostavlja da je on nekadašnji student glume koji poznaje citate iz opusa Šekspira i drugih autora. On tako postaje novi „Hamlet“ iz „Paviljona br. 6“, i neka vrsta antipoda protagonisti, prvobitnom „Hamletu“ ovog romana, kao neka vrsta njegovog alter ega ili alternativne verzije onoga što bi on postao da ga je sudbina odvela u drugom smeru. Miki je simbol propasti i višestruki gubitnik, ali i istaknuta figura svakog doba, upravo kao i danski kraljević kog tumači, a o kom roman, u jednom od polemičko-esejističkih fragmenata, rečima psihoterapeuta ističe: „Hamlet nije samo vaša priča. On je i moja. I svih nas. Napisan pre više od četiristo godina, on je spona između ovih vremena i nečega što je nastalo još mnogo ranije, u petom veku pre nove ere, i zove se Kralj Edip. [...] Hamlet se, baš kao i Sofoklov junak, bavi suštinom stvari, onim od čega su sazdani naša svest i naše nesvesno.“ Hamlet je, dakle, arhetipska ličnost koja sažima sve iskustvo perioda pre Šekspira, a sve njegove moderne varijante, uključujući Filipa i Mikija, pokazuju unutrašnje krize i izazove našeg doba.

Iako je u dosadašnjem radu već istraživao potragu za identitetom, rad na pozorišnoj sceni i silazak u ludilo, Goran Marković sada konkretizuje neke od svojih čestih tema i sklapa ih u koherentnu celinu. Uz veoma oštru kritiku savremenog doba, „Hamlet u Paviljonu br. 6“ postaje i roman o rastu i razvoju umetnika – glumaca i pisaca – u sredini u kojoj je teško doći do odgovora na suštinska pitanja.

Autor: Dragan Babić

Izvor: Prosvjeta