Sve počinje od nesporazuma u komunikaciji između Nikol i Andrea na putu u Moskvu šezdesetih godina. Prolaze kroz krizu identiteta i braka. Tim krizama smo svedoci naizmenično iz obe perspektive. Oboje su se stalno preispitivali i pitali se šta su to pogrešno uradili ili izgovorili. Šta je kamen spoticanja u njihovom odnosu? Šta ometa bistru reku da neometano nastavi da teče?
Simon je sjajna. Fantastična. Genijalna. Njena svestranost se tako dobro ogleda u ovom delu – od kritike sistema u SSSR-u, preko stavova žena tog vremena do isijavanja egzistencijalizma i savršenog pisanja. Što su više likovi zalazili u prošlost pokušavajući da utvrde kada je nešto pošlo naopako u njihovom odnosu, sve je više Simon priču obavijala velom egzistencijalizma. Savšrenim pisanjem je i mene umotala u taj veo. U tome se, između ostalog, po mom mišljenju, ogleda genijalnost ove knjige – toliko je dobro i uverljivo napisana da se saživite s likovima i upletete u isti taj veo zapitanosti nad smislom života.

Čini mi se, jedna od knjiga koju sam predugo čitala. Zapletoh se tako u tu priču o nedostajanju onog koji je pored tebe, o ljubomori, o starosti i prolaznosti stvari.

"СТАРОСТ ЈЕ ГРОЗНА". Ма и није баш. Ех, камо среће да сви ми дочекамо да будемо старци као што су ово двоје, да будемо оптерећени општечовечанским и политичким проблемима а не оним свакодневним: да ли деца имају шта да нам једу и колико да им одвојимо од пензије... Шалу на страну, добра је прича, мада не беспрекорна, можда је зато чувена књижевница није објавила за живота. А можда и због очигледне алузије на сопствени живот, има и тога. Новела у неким моментима делује пензионерски, мада треба имати у виду колико главни ликови имају година. Никол и Андре кажу да је старост грозна зато што имају времена на претек да се посвете решавању тог питања. Многи од тешког живота и рада заиста немају времена за таква наклапања. Кад човек у старости има времена да каже како му је живот грозан и да се још посвети размишљању о томе, нека одмах зна да му живот, уствари, није грозан, чим има времена да о томе тако предано размишља. Можда нагађам, још сам млад, а кад остарим, само ће ми се каз'ти.

Prateći ovaj ostareli bračni par, pitam se da li godine stvarno donose iskustvo i mudrost ili nas teraju da podetinjimo? Sigurno donose strah od dosade, višak slobodnog vremena, nezadovoljstvo fizičkim izgledom, osećaj da se svemu bliži kraj a da nisu nešto naročito postigli, zajedno su a sami, muče ih obostrane sumnje da li su dovoljni jedno drugom, osećaj da ne žive nego da samo starački životare. Bore se da sačuvaju mladost, da ostanu vitalni i prisebni, umesto toga sustiže ih kolotečina i izlapelost. Zaglavljeni su u međuprostoru između onog juče i onog sutra, a kao balast vuku gomilu zaboravljenog, proživljenog i doživljenog, sećanja koja se polako pretvaraju u prah. Teško se mire sa starošću, budućnost im se može srušiti svakog trenutka. Dolazi do pogrešnih tumačenja reči, misli ili ponašanja onog drugog, do ozlojeđenosti i osećaja promašenosti. Rešenje je u razgovoru, pojačanoj komunikaciji, tako se izbegavaju nesporazumi. Svako treba da živi onako kako želi...Dragulj od romana!

Putovanje sa Zapada na Istok, velika očekivanja i razočaravajuća stvarnost, srušeni ideali i susretanje sa činjenicom da se još dugo ništa neće promeniti, senka rata u sred hladnoratovske atmosfere, sve je to samo potka za sagledavanje sebe i drugog. Par koji se suočava sa sopstvenim starenjem i onim što još nije postigao niti će ikad postići, ne prepoznaje u "svojim redovima" više ono što čini suštinu neke ljubavne veze. Ona, ljubomorna na njegovu ćerku, on ljubomoran i na sopstvenog sina... Priča o nesigurnosti i samoći koja neumitno preti svakoj starosti... Grčevito hvatanje za onog drugog, teškoća u komunikaciji izazvana prećutkivanjem duboko u duši glavnih junaka dovodi čak i do prebacivanja krivice za sve neuspehe na onog drugog...