Samo jedna reč......PREDIVNA :) Hvala vam Lidija, srce ste mi dotakli :)

Odlican roman. Duhovit, interesantan i onda rasplet, tragedija.. Da se ne zaborave sve one strahote.. i ne ponove, nikad. Preporucujem!

Izuzetan roman, pun topline i saosećanja za sudbine običnih ljudi, pisan jednostavnim rečima. Poenta je u tome da se od sudbine ne može pobeći, a ona se neprestano vrti i okreće... A bilo je suđeno da Ajša bude proterana iz Srbije u Bosnu, a sama se zaputila dalje u Tursku. Bilo je suđeno da se njena ćerka Sadija vrati u Bosnu kako bi bila sahranjena u Srbiji. Bilo je suđeno da je na tom putu prati unuk Mehmet Durak koji će u Bosni proživeti svoj vek, manje ili više srećno, voleti jednu Biljanu, oženiti se jednom Hankom, dobiti sina Zlatana, imati za prijatelje Hasu, Dejana, Peru... Bilo je suđeno da spasi sina, isto kao što je bilo suđeno da on sam ostane i nestane u srebreničkom masakru... Ostalo je njegovo razmišljanje "...i umreću a neću shvatiti šta je kome smetalo što živimo zajedno i što smo svi braća... Voleo bih ipak da mi neko objasni i kaže, zato i zato moraš mrzeti i klati. Čisto da znamo, možda bi nam svima bilo lakše..."

Želim od srca da zahvalim Lidiji Klemenčić na odličnoj knjizi. Priča je savršeno osmišljena; to mi se naročito dopada, kad je nešto neočekivano i originalno. Njen stil pisanja je takav da vi praktično čitajući prelećete preko stranica. Naročito mi se dopada što sve vreme čitanja možete da se smejete (postoje delovi kao onaj na 127. strani, kad se hodžinica krsti, kad se bukvalno raspametite od smeha), a ustvari autorka sve vreme piše o sudbinama ljudi koji su napaćeni, ni tamo ni ovde, koji pokušavaju da se snađu u okolnostima koje su ih snašle, o životu koji je tako balkanski, rekao bih. To mi se naročito dopada, jer i na filmu i u serijama pa i kada čitam volim takav stil- kada se teške, mučne teme obrađuju na jedan duhovit način (što, naravno, ne umanjuje tragičnost života koji likovi žive ni stradanja kroz koja prolaze). Autorka je u ovoj knjizi to u potpunosti uspela. Knjiga nosi poruku da smo svi sa ovih prostora suočeni sa istim teškoćama, takoreći živimo isti život, ali smo duboko podeljeni verskim, etničkim...i kojim sve ne, za Boga miloga, pitanjima, sasvim nepotrebno. Zaista, normalnom čoveku potpuno neshvatljivo. U knjizi autorka takođe obrađuje teme odnosa čoveka prema religiji, porodici, sopstvenom životu... što ovaj roman čini komleksnim i zanimljivim za čitanje. Tako neosetno, nenametljivo, neopterećujuće za čitaoca obrađuje autorka razne teme sa psihološkog i sociološkog aspekta da je to potpuno neverovatno; čestitam joj na tome. Neko sam ko ne voli bajke, srećne krajeve i slično (što mi je, lično, takođe vrednost ove knjige), ali zaista moram da kažem da bih voleo da je nesrećni kraj ove knjige izmišljen, da se nikada u realnom životu nije dogodio...nama... nikome...nikada! Odličan roman, za koji bih voleo da ima 589 strana a ne samo 189 koliko ih ima. Želim mnogo uspeha autorki u daljem radu. Željno iščekujem njen sledeći roman.

Kao u pesmi opevani su zivoti cetiri generacije ,kroz obicaje, navike i istoriju.Od samog pocetka vrlo zanimljiva knjiga ,jednostavna , na momente duhovita , a drugoj polovini pomalo nostalgicna, setna i tuzna . Svako ce u nekom od likova naci neku slicnost ako ne sa samim sobom ono bar sa nekim iz svoje sire porodice. Hvala Lidija na knjizi , jer u njoj sam pronasla delic sebe....