Prikaz knjige „Kao bajagi“: Dve čarobne reči za svet bez granica
Kad si dete, imaš unutra, negde u sebi, jedno veliko kao bajagi, i onda se igraš, igraš, igraš sve dok ne porasteš i potrošiš to kao bajagi, i onda sve to što što si se kao bajagi igrao moraš sada stvarno da radiš. Kad dete raste, njemu sve raste: i brkovi, i uši, i nos, i kosa, i noge, i ruke, i sve, samo mu se kao bajagi smanjuje. Ali ono to ne zna. I tako dete skroz poraste i postane veliko kao mama i tata, i pojma nema da je potrošilo svoje kao bajagi. Jer to mogu videti samo deca, kaže Joca, narator zbirke priča za decu „Kao bajagi“, koju je nedavno objavila Izdavačka kuća Laguna.
Njenog autora, književnika Jovicu Tišmu (Smederevo, 1958), koji je važan deo svog bogatog i raznovrsnog stvaralačkog opusa posvetio najmlađima, čitaoci koji upravo stasavaju, uglavnom, znaju po delima u Laguninom izdanju. Reč je o ostvarenjima posvećenim komičnim dogodovštinama Cileta, prezaštićenog i pomalo lakomislenog pileta, čiji je ključne osobine i šarm upečatljivo predstavio ilustrator Aleksandar Stojšić, kao i o zbirci šašavih priča za nestrpljivu decu, naslovljenoj „Bio jednom jedan strah“, koja je nagrađena važnim priznanjima u oblasti književnog stvaralaštva za decu − nagradama „Aleksandar Vučo“, „Gordana Brajović“ i „Neven“. Da su ovom autoru s pravom pripale ove, kao i nagrada „Zlatno Gašino pero“ za doprinos radosti detinjstva, potvrđuje upravo i najnovija zbirka priča „Kao bajagi“, istinska pohvala svetu bezbrižnog detinjstva, nesputanoj mašti, razigranosti jezika i onome što samo deca mogu da vide, čuju i dožive.
A bajagi je, tvrdi relevantna leksikografska literatura, reč koja vodi poreklo iz turskog jezika i znači tobože. U svakodnevnom govoru najčešće je korististimo baš onako kako je koristi Jovica Tišma: onda kad želimo da ukažemo da nešto nije stvarno, da se to nešto samo naizgled dešava. Njegovi junaci Milena i Joca su predškolci, najbolji drugari koji žive u istoj zgradi i idu u isti vrtić. Dovoljno je da izgovore te dve reči, baš kao kakvu tajanstvenu magičnu formulu, i započeće najlepša detinja igra: ona za koju nisu potrebne skupe i lakolomljive igračke, u kojoj nema strogih pravila, a ni pobednika i pobeđenih. U toj igri je važno jedino da onaj sa kojim se igraš ima mašte koliko i ti. Ili još bolje: da je maštovitiji od tebe. Tada je, zaista, sve moguće: možete da pijete kafu iz plastičnih čepova a da ne osećate njen gorki ukus, a nećete je ni prosuti. Možete između kažipsta i srednjeg prsta držati grisinu i praviti kolutove dima, baš kao odrasli koji vam daju loš primer a da se uopšte ne opečete i ne ugrožavate svoje zdravlje. Možete čak da postanete i roditelji lutkama i budete to samo dok se ne umorite.
Odrasli ni u životu, ni u maštovitim pričama Jovice Tišme, nemaju tu istinsku privilegiju šestogodišnjaka. Zauzeti puštanjem brkova, sređivanjem frizura, vođenjem poslova, računanjem profita i plaćanjem računa, oni obično i ne primete kako su sasvim prestali da izgovaraju ove reči čudesne snage i moći. A one mogu u trenu da preobraze čitav svet. Jer dovoljno je samo poželeti da se igraš i karirano dedino ćebe pretvara se u vigvam, potok počinje da huči kao okean u kome žive ribe koje još nisu popisali proučavaoci faune, a mališan sa četkom za feniranje u ruci postaje muzička zvezda sa kojom uglas peva prepuna dvorana. Raditi nešto kao bajagi često je mnogo uzbudljivije nego raditi to isto u stvarnosti, što će potvrditi svi oni koji su negde usput izgubili razloge za radost i kojima je za igru potreban ozbiljan povod.
Zato Tišmin glavni junak na vreme opominje svoje vršnjake da se čudotvorne reči mogu sačuvati, između ostalog, i u lepim knjigama. Jedna od takvih knjiga je upravo ova, u kojoj se pripoveda o neustrašivoj Mileni, koja se ne boji žaba ni buba, ali se ponekad uplaši vlastitih snova, o dosadnom mraku koji je najbolje prespavati, o tome koliko je korisno ovladati umećem zviždanja, a koliko je važno biti nesebičan, pa na ravne časti podeliti i zabavu, i bolest, i dosadu, i sreću... Lako ćete je pronaći u izlogu knjižare ili na polici biblioteke: njene korice na kojima je crtež Luke Tilingera, prepoznatljiv po metaforičnosti i duhovitosti, žive su, vedre i tople baš kao priče među njima. I to zaista nije kao bajagi.
Autor: Olivera Nedeljković
