Delfi Kutak je pročitao „Obe strane Drine“ Ljiljane Šarac

Neke naslove zapamtimo mnogo pre nego što saznamo šta se iza njih krije. „Obe strane Drine“ jedan je od takvih. Privukao me je naslov, a zatim i tekst na koricama, da je roman satkan od ljubavi i uspomena. Dovoljno da mi knjiga ostane negde u mislima. A onda mi je, sasvim neočekivano, stigla kao nagrada u rubrici „Postavite pitanje autoru“ u Delfi Kutku. I možda je zato ovo čitanje počelo mnogo pre prve stranice.

Ljiljana Šarac nije pokušala da od svakodnevnog života napravi nešto veće nego što jeste. Naprotiv, pustila je obične ljude da budu dovoljno zanimljivi sami po sebi. Da se vole, svađaju, mire, zameraju, šale, okupljaju, slave, prenose običaje i pričaju onako kako se priča kada se ljudi dobro poznaju.

Ovo je roman koji živi od odnosa među ljudima. Od porodice koja se širi, kumstava koja se čuvaju, novih poznanstava koja prerastaju u bliskost i jednog braka koji sa sobom ne donosi samo dvoje ljudi već i sve ono što svako od njih već nosi iz svog sveta.

A Drina je mnogo više od reke. Ona jeste granica, ali nije prepreka. Preko nje se prelazi i sa sobom se nose govor, običaji, navike, porodične priče i ona mala, često tvrdoglava uverenja kojih se ljudi teško odriču. Zanimljivo mi je bilo da posmatram kako se dva sveta upoznaju, sudaraju, prilagođavaju jedan drugom i, malo-pomalo, postaju zajednički.

Sve to ispričano je izuzetno pitkim, tečnim stilom koji čitaoca ne zamara, već ga neprimetno uvlači u priču. Ljiljana piše sa posebnom mekoćom, njene rečenice često nose finu, diskretnu poetiku i toplinu, ali bez pretencioznosti. One ne skreću pažnju na sebe da bi bile pametne, već da bi verno prenele miris vremena, doma i uspomena.

U tom tkanju priče humor ne dolazi iz isforsiranih poenti, već iz samog mentaliteta junaka. To je onaj prepoznatljivi, životni duh naših ljudi – lagani prkos, britka opaska u pravom trenutku, blaga ironija prema sopstvenim manama i toplina sa kojom se praštaju sitne tvrdoglavosti. Osmehneš se njihovom razgovoru ili rezonu, pa nastaviš dalje, s osećajem da te ljude već odnekud poznaješ.

Posebno mi je prijalo što roman nema potrebu da od svakog događaja pravi dramatičnu prekretnicu. Život njegovih junaka ide svojim tokom, a upravo u tom toku ima dovoljno svega: nežnosti, neslaganja, porodičnih spletova, novih početaka i onih situacija koje su toliko životne da ih ne treba dodatno objašnjavati.

Možda je najveća draž ove knjige baš u tome što Drina, uprkos naslovu, nije najvažnija. Naposletku, najzanimljiviji su događaji koji se odigravaju ljudima dok žive pored nje… koga će pustiti bliže, od čega neće odustati, šta će poneti iz svog doma i šta će ostaviti onima koji dolaze posle njih.

Jer reka može da deli obale koliko god hoće. Ljudsko srce odlučuje gde će povući granicu.

Autor: Anita Savić

Izvor: Delfi kutak