Ana Atanasković i Duško Lopandić: Dijalog kao otpor vremenu buke i podela

Ana je književnica tragalac za raznobojnim ljudskim dušama, razbarušenog duha, a Duško profesor, diplomata, smireni tumač političkih i istorijskih meandara, ali ništa manje maštovit i sklon literaturi.

Na tom prvom susretu razgovarali su o dr Elizabet Makbin Ros – škotskoj lekarki i velikoj humanitarki koja je tokom epidemije pegavog tifusa u Srbiji 1915. godine dobrovoljno lečila obolele i na kraju i sama umrla od te bolesti – jer je Ana tada bila na početku istraživanja za svoj roman „Krik“, emotivnoj priči o humanosti, hrabrosti i smislu žrtve – dakle, kada je njen roman „Krik“ bio samo ideja. Bio je to početak upoznavanja dveju duhovnih geografija – tako sličnih a opet tako različitih.

Neka prijateljstva nastaju iz saglasnosti, a neka iz razlika. Smatra se da su najvrednija ona u kojima se različita iskustva, pogledi i senzibiliteti ne pretvaraju u prepreku, već u razumevanje i poštovanje. Takav je upravo odnos Ane Atanasković i Duška Lopandića, koje je najpre spojilo interesovanje za istoriju, a potom višegodišnja razmena mišljenja o književnosti, muzici i vremenu u kojem živimo.

Iako u pojedinim oblastima pripadaju različitim senzibilitetima (mada se u nekima, svakako, i sreću), ta činjenica nikada nije poništila poštovanje, otvorenost i bliskost. Naprotiv, upravo je sposobnost da poštuju izbore i uverenja onog drugog postala temelj njihovog odnosa. Baš ono što nedostaje našoj ne samo kulturnoj sceni.

Za najnoviji njihov susret povod je bio predlog da specijalno za NIN razgovaraju o književnim temama, inspiracijama, izazovima pisanja i svemu onome što može da interesuje dvoje pisaca – ali i čitaoce NIN-a.

Duško: Zašto pišeš?

Ana: Odlično pitanje! Postavila bih ga svakome ko želi da piše, i pre nego što krene na kurs pisanja (poštujem ih, ali nemam pozitivno mišljenje o većini njih, jer se bave isključivo pravilima koja je većinom još davno sistematizovao dr Dragiša Živković u knjizi „Pravi put i stranputice u pisanju“, dakle, „otkrivaju toplu vodu“, a fokus nije na iskustvu, doživljaju, strasti, emociji, ličnosti pisca i njegovoj samospoznaji). Onog ko želi da piše pre bih poslala na psihoterapeutske seanse (svima su nam potrebne) nego na izučavanje pravila (od kojih su neka moderna veoma izlizana, netačna i u suprotnosti sa lepotom izraza).

Zašto ja pišem?

Prvo, zato što kroz pisanje pevam, a pevanje je najviši oblik komunikacije čoveka sa Bogom. Drugo, kroz pisanje služim, a pisanje nije samo čin samopotvrđivanja, već i čin služenja. Kao što je kraljevska vlast uzvišena tek onda kada postane služenje, tako i ono što radim mora imati smisla i za druge, ne samo za mene. Treće, sinhroniciteti koji mi se javljaju kad god uđem u polje informacija romana (ili priče) koji planiram da napišem su toliko jaki, česti i intenzivni, da moram da ih „ispoštujem“, da koračam za njima i nastavljam ih. Četvrto, želim da svojim knjigama dajem emociju, koja će se dalje širiti na druge. Proces teče ovako: utkam svoje emocije u život junaka, onaj ko pročita ih oseti i onda ih deli dalje. Ponekad dođu do mene, više puta ne, ali to je manje bitno. Najbitnije je da se moja početna emocija širi, kao koncentrični krugovi u vodi kada u nju bacim kamen. Peto, u sebi imam arhetip učitelja, te želim da uvide koje sam stekla tokom života prenesem drugima. Ima još razloga a možda je i glavni, jednostavan: zato što moram, ne mogu da zamislim dan bez pisanja, ono je prioritet.

A ko si ti? Šta je tvoja misija?

Duško: Vidiš, to je pitanje koje sam sebi postavljao već u srednjoj školi. Ko sam? Šta treba da postignem? Šta je uspeh u životu? Mislim da sam još tada dao sebi neke odgovore, a kasnije sam, u poznijim godinama, uglavnom razrađivao smernice iz mladosti, izbegavajući da mnogo dodatno teoretišem o životu kroz koji se uglavnom prolazi kao što plivača nosi matica reke. Ma šta želeo, bujica tj. sudbina će te odneti gde ona hoće. Gledaš da ti je glava iznad vode i da se ne udaviš. Dakle, moj prvi mladalački odgovor je bio da smo nekako odgovorni nekome gore, pod nebeskom kapom – jer nam je činom rođenja dodeljen život koji treba da se odživi na odgovarajući način. Imaš odgovornost što si ljudsko biće i što nosiš sudbinu koju treba da realizuješ, što si neka vrsta „luče mikrokozme“, čovek – svet koji je toliko složen da je DNK svakoga od nas toliko dug da, kada bi se ispravio u jedan red, dobacio bi kroz ceo Sunčev sistem – dalje od planete Pluton. Sećam se da sam u jednom momentu poželeo da postanem pisac, ali mi se onda učinilo da nemam dovoljno talenta – a da nema ničeg tužnijeg nego umetnik sa osrednjim talentom. Rešio sam da studiram banalno pravo, a ne književnost ili istoriju. Jer uvek je bolje biti osrednji pravnik nego osrednji umetnik. Moja teorija je i inače da osrednji i prosečni ljudi održavaju svet stabilnim i podnošljivim, za razliku od najboljih, genija itd... koji ga možda menjaju, ali često i čine neizdrživim. Svet počiva na umerenima i na ravnoteži – kao što vojska počiva na podoficirima, a ne na generalima. Sećam se da sam kao srednjoškolac takođe definisao šta je to imati uspeha u životu. I rekao sam sebi – uspeh je da napišeš i objaviš bar jednu knjigu. Zanimljivo, kažem ja sebi danas, nisam sanjao o karijeri, niti o bogatstvu, skupim automobilima ili putovanjima. Moja definicija uspeha je bila knjiga. Doduše, u vreme moje mladosti nije se mogla objaviti knjiga ovako jednostavno i lako kao danas.

Šta za tebe znači istorija, da li je isto istorija i prošlost?

Ana: Ni jedno ni drugo. Ona je živa dimenzija ljudskog iskustva, priče koje i dalje deluju. Povest nije mrtvo vreme iza nas već paralelni sloj stvarnosti iz kojeg sadašnjost neprestano crpi smisao. „Povest“ i „povesti“ nisu slučajno slične reči. Istorija nam priča šta je bilo i šta će opet biti i može da nas mudro vodi ako je slušamo. Kao istinska učiteljica, upliće se u složenu mrežu odnosa naše stvarnosti jer njeni tragovi određuju i sadašnji trenutak.

Šta ti misliš i kako osećaš, da li istorija umiruje ili uznemirava?

Duško: Istorija je pitanje identiteta baš kao i individualno sećanje. Znati istoriju, to znači pronaći neki balans između ličnog i kolektivnog. Istorija je isto što i sećanje, samo na kolektivnom nivou. Poznavanje istorije pruža mogućnost izgradnje i kolektivnog i individualnog identiteta. Susretanje sa istorijom i istorijske priče predstavljaju stalni napor da se identitet iznova utvrdi ili obnovi. Negde u mojim srednjim godinama (u „krizi srednjih godina“) vratio sam se želji da pišem knjige, ali ne one stručne, koje sam već objavljivao, nego knjige koje sam voleo da čitam tj. istorijske priče, bilo eseje, bilo istorijsku fikciju. Igrao sam se sa različitim temama, u početku sa srednjim vekom („Letopis velikih župana“), a onda i sa antikom na Balkanu („Purpur imperije“), na kraju sa istorijom diplomatije („Vreme sjaja vreme tame“ i dr.) – sve u pokušaju da na neki način redefinišem identitet koji imamo. Svaka generacija ima taj isti zadatak. Zato se neumorno pišu dela na iste ili slične teme: ratovi, vladari, junaci putovanja, avanture...

Ana: Zanimljivo. Da li misliš da mi kao narod spoznajemo svoj identitet na kvalitetan način, i kroz umetnost i van nje?

Duško: Mislim da je književnost jedan od osnovnih gradivnih elemenata našeg identiteta. Prvo, naša velika narodna poezija u vreme kada je većina stanovnika bila nepismena. Onda velika dela, poput Njegoševog opusa i poezije po evropskim uzorima, od Branka i Laze pa nadalje u 19. veku i, najzad, monumentalnih romana 20. veka, poput „Seoba“, „Vremena smrti“, „Na Drini ćuprije“, „Zlatnog runa“ i drugih. Romani kod modernog čoveka imaju funkciju mitova kod starih naroda, objasnila je još K. Anderson.

Kakvo je tvoje mišljenje o tome?

Ana: Mislim da smo i dalje izgubljeni u jugoslovenstvu, tj. u posledicama te ideologije koja je u nekim svojim aspektima imala pozitivnosti, ali u drugim nije. Dovela je dotle da ne znamo sve o sebi i da smo potisnuli mnogo toga, a znati ko si je preduslov za zdravog pojedinca pa i društva. Tokom svog školovanja nisam nikada čula za manastire Mojsinjske Svete gore, na primer (koji su mi, čak, bili blizu jer sam rođena u Kruševcu), niti za književnice Draginju Gavrilović, Milevu Simić, Danicu Bandić i mnoge druge. Samo onaj ko zaista poznaje sebe može na pravi način da voli druge.

Duško: Tvoje junakinje su, u stvari, sve žene, i to strankinje u Srbiji, bilo vladarke iz srednjeg veka, bilo Anglosaksonke iz 20. veka, povezane pasijom za Srbe ili Srbiju. Kako biraš junakinje?

Ana: U mom prvom romanu („Duet duša“) glavni junak je muškarac, kočijaš kralja Aleksandra Obrenovića (inspirisan jednim mojim stvarnim pretkom, Stanislavom Atanaskovićem, koji je bio kočijaš kralja Aleksandra I Karađorđevića), mada, kao „ključ“ priče na kraju „izranja“ kraljica Draga Obrenović. Ostale junakinje jesu, u pravu si, većinom strankinje koje su raznoraznim povodima došle u Srbiju (Jelena Anžujska u „Kraljici jorgovana“ i Jelena Gatiluzio u „Zmajevoj ženi“). Duboko sam uverena da junaci i junakinje biraju pisce a ne obrnuto. Na nekakvom arhetipskom nivou se naše ličnosti poklapaju. Možda heroji iz prošlosti traže kanal preko koga bi ispričali moguće verzije svojih postojanja?

Duško: Šta si naučila iz tih svih priča svojih junaka?

Ana: Naučila sam da se ne sme nikada odustajati ako je naše srce uvereno da smo na pravom putu. On se otkrije preko padova, u izazovima, u napadima, ali ako i tada nastavimo sa uverenjem koje imamo u sebi, to je prava snaga. To mogu da prepoznam kod sebe, ali, recimo, herojstvo koje sam videla kod doktorke Elizabet Makbin Ros, junakinje mog novog romana „Krik“, prevazilazi sve hrabrosti koje imam, mislim da ne bih smela da ponovim sve to što je ona uradila. Doći sam i svojom voljom u nepoznatu zemlju (Srbiju), znajući da ulaziš u zemlju tifusne smrti i da možeš umreti nešto je što mi je u početku rada na romanu bilo nepojmljivo. Doktorka Elizabet Ros je oličenje nesebičnosti i požrtvovanja. Radeći na romanu o njoj, prihvatila sam i sopstveni strah od smrti, pretvarajući ga u neumoljivo insistiranje na radosti koju donosi bavljenje sopstvenom misijom. Kod mene je to pisanje.

Kad smo već kod stranaca i strankinja, koje inostrane kulture te uzbuđuju i zašto?

Duško: I ovo mi nekako dolazi još od srednje škole. Recimo, moj maturski iz istorije se odnosio na Stogodišnji rat između Francuske i Engleske, dakle na temu srednjeg veka i istorije tih zemalja. O tome sam čitao, možda malo prerano, već u Šekspirovim istorijskim dramama. Onda sam deo mladosti, godine formiranja (studije) sticajem okolnosti proveo u Francuskoj. Priče o srednjovekovnom Parizu, pogled na Notr Dam ili čitanje poezije F. Vijona za mene su postali deo ličnog doživljaja i identiteta skoro isto koliko i domaća književnost (Andrić, Crnjanski), poezija ili slike sa fresaka i arhitektura Studenice. Kako sam jedno vreme radio u Portugaliji, kultura i narod te zemlje su mi takođe postali bliski. A od vanevropskih civilizacija ništa mi nije fascinantnije od Indije, koju doduše poznajem jako malo, a možda je u tome baš i razlog fascinacije tom tako šarenom i slikovitom civilizacijom.

Ana: Francuska i Britanija su mi veoma bliske, ali portugalski fado ne, to znaš (smeh). Ne znam od kada je pravilno da se za tu zemlju kaže Portugal, za mene će uvek biti Portugalija.

Duško: Slažem se. Koje kulture voliš? Šta za tebe znače engleski jezik i literatura?

Ana: Anglosaksonska na prvom mestu. Onda francuska, grčka, afrička (i sever i centar i jug), japanska, ima dosta kultura koje su mi privlačne. No neprikosnovena je anglosaksonska. U nju sam se zaljubila na prvom času engleskog jezika davne 1986. godine, na Radničkom univerzitetu u Kruševcu. Bili su to dodatni, vanškolski časovi, i ja sam, pošto sam tada učila ruski u osnovnoj školi, polagala vanredne ispite da bih mogla da nastavim da učim engleski u srednjoj. Tolika je to opčinjenost bila, ne može se ni sasvim objasniti, mislim da je sudbinska. Ali da pokušam. Prvo, fascinira me sposobnost engleskog jezika da bude istovremeno i veoma lak i pristupačan i dubok i težak. On više nema padeže i lako se usvaja isprva, stoga je i zavladao svetom, ali kada se uđe u dubinu proučavanja, na fakultetu, otkriju se nijanse koje su izuzetno teške i u svojoj težini veličanstveno lepe. Praktičan, širok i dubok jezik istovremeno. Drugo, britanska kultura koja ume da se nasmeje na svoj račun, ali i da istovremeno i pomno beleži vekovima sve. Ona, dakle, i preispituje i baštini. Treće, britanska književnost u koju sam beskrajno zaljubljena. I ona ima nekoliko paralelnih, naizgled suprotnih „pojava“. Ima autore i romane koji su osvojili svet (i koji su u svojim žanrovima neprevaziđeni, kao što su Agata Kristi i Artur Konan Dojl, sestre Bronte... Ima, dakle, te „osvajače“ koje neki smatraju i lakšom literaturom, ali nikako to nisu, ali ima i „teškaše“, neverovatne romane kao što su „Tristram Šendi“ Lorensa Sterna, „Tom Džons“ Henrija Fildinga, „Kontrapunkt života“ Oldosa Hakslija, „Vašar taštine“ Vilijama Mejkpisa Tekerija (najbolji naslov za roman) o kojima se, nažalost, ovde manje zna. Pod uticajem ruske književnosti (ništa protiv nje, „Braća Karamazovi“ Dostojevskog mi je najbolji roman), misli se da je samo ona na pijedestalu. Tu su i pesnici koji se ne izučavaju u školama, kao što su Persi Biš Šeli i T. S. Eliot... mogla bih o anglosaksonskoj književnosti da pričam satima. Kao u saću, u toj kulturi ima i svetskog, popularnog (a kvalitetnog) i dubokomislećeg... Vraćamo se na početak priče o slojevitosti engleskog jezika. Takođe me uzbuđuje da kvalitet ne posustaje, od Džulijana Barnsa do čiklita, sve postoji paralelno u britanskoj književnosti i sve je moćno.

Duško: Kako vidiš ulogu žene u istoriji?

Ana: Žene tokom istorije nisu imale dosta prava. Na primer, pre Drugog svetskog rata u Srbiji nisu mogle da naslede imovinu oca i, pravno gledano, bile su slične kao „sa uma sišavši“. Tačno je da su bile ugnjetavane i da nisu mogle da se razvijaju u punim kapacitetima, da su bile osporavane i kada bi se drznule. Sa druge strane, neke su bile i kraljice i vladarice, i to u doba „mračnog srednjeg veka“ (koji, bar u kasnijim fazama, nije bio tako crn kao što se pripoveda). Poštujem sve žene koje su se izborile da pripadnice ženskog roda sada imaju mogućnost da budu ravnopravni članovi društva i večno sam im zahvalna. Međutim, ne dopada mi se najnoviji talas feminizma koji zaista uključuje mizandriju i koji želi da prekraja istoriju. Ako nečemu u životu težim, to je balans.

Koja žena iz istorije (ili istorije diplomatije) te fascinira?

Duško: Diplomatija je dugo bila isključivo muški posao, tako da žena-diplomata nije skoro ni bilo do nakon Drugog svetskog rata (prva profesionalna ambasadorka bila je Aleksandra Kolontaj, feministkinja i boljševik). To naravno ne znači da žene nisu imale uticaja na svetsku politiku ili diplomatiju, ali ređe kao prave vladarke, tipa Katarine Velike ili egipatske faraonke Hatšepsut, a češće kao supruge ili ljubavnice, eventualno namesnice u doba maloletstva svojih sinova. Pošto danas žene imaju sve veći uticaj u javnosti, a posebno kao pisci ili čitaoci (mislim da je odnos muških i ženskih čitalaca kod nas drastično u korist žena), to su i ženske teme i junakinje sve prisutnije, što pozdravljam. Ako se držim svojih omiljenih istorijskih perioda, onda bih mogao ukazati na fascinantni i skoro neobjašnjivi tj. čudesni slučaj Jovanke Orleanke (Žan Dark), koja je, iako obična mlada seljanka, obrnula tok francuske istorije. Žene iz Molijerovih komedija – a to je 17. vek, pokazuju veći stepen racionalnosti i pronicljivosti nego muškarci koje Molijer uglavnom ismejava. Volim, kada je u pitanju 19. vek, Tolstojeve junakinje Natašu Rostovu ili Anu Karenjinu. U 20. veku biram veliku belgijsku i francusku spisateljicu Margerit Jursenar, čije delo fascinira, ili možda Eleonoru Ruzvelt.

Ti si pisala o Jeleni prozvanoj Anžujska, jednoj od istaknutijih vladarki našeg srednjeg veka, koja je bila vešta diplomatkinja. Kako si je razumela?

Ana: Jesam, upravo sam završila konačnu verziju tog romana. Bila je to žena koja je i bukvalno i figurativno bila spoj Istoka i Zapada, balansirala je uspešno sa obe strane. Pomalo i misteriozna, nije se dugo znalo odakle je zapravo, lome se koplja i oko toga je li krštena u pravoslavlje ili je samim venčanjem ušla u njega, uspevala je da bude katolikinja na moru a pravoslavka u raškim delovima srpskih zemalja, protivila se svom mužu Urošu I i pisala samostalno Dubrovčanima, osnovala školu za devojke, vladala jednim delom teritorije, bila je prva žena koja je sagradila svoju zadužbinu. Sasvim fascinantna žena, ali i sa dozom poetike, jer njeno ime i „nadimak“ (veza sa Anžujcima je postojala ali malo dalja) spajaju se u jednu lirsku sentencu koja odzvanja i našom istorijom i dolinom Ibra. Spomenula sam da težim balansu i svima onima koji ga uspostave u sebi se divim. Bila je hrabra, kao, uostalom, i sve moje junakinje.

Duško: Da li bi svet bio bolji da ga je oblikovao matrijarhat?

Ana: Ne verujem da bi svet nužno bio bolji samo zato što bi ga oblikovao matrijarhat. Problem nije u tome ko nosi moć, već kako se ona koristi. Istinski napredak vidim u ravnoteži, u tome da se najbolje osobine različitih principa (muškarci i žene su različiti i nema ništa loše u tome) sjedine.

Koji je tvoj odgovor na to pitanje?

Duško: Mislim, kako se to kaže, da na ženama počiva svet, i to ne samo iz bioloških razloga. Ne bih rekao da nam antropologija ili istorija daju primere društava koja su bila uspešnija stoga što su u njima žene bile uticajnije, ali to je, iskreno rečeno, teško reći, jer su patrijarhalna društva uglavnom bila agresivnija i jača, pa su bar u Evropi postigla dominaciju kada je u pitanju nekoliko poslednjih hiljada godina. Mislim da se tokom poslednjih generacija krećemo ka jednoj novoj vrsti nestabilne ravnoteže u odnosima između polova. Ali ko bi znao šta nam vreme nosi u ovo doba veštačke inteligencije i raznih novih čuda tehnologije koja stvara svet sličan onima o kojima smo nekada samo čitali u delima naučne fantastike.

Ana: Nestabilna ravnoteža... Imam utisak da je na sceni nekakva borba koja želi da pređe u prevlast i da je feminizam u nekim svojim aspektima postao izuzetno ekstreman. Nadam se da će preovladati stabilna ravnoteža, zaista se nadam tome, ne prijaju mi ekstremi u društvu. U umetnosti su dozvoljeni. U diplomatiji nisu, i stoga je ona i uspešna disciplina. Koji te je diplomatski događaj najviše promenio?

Duško: Kroz mnoge smo bure prolazili tokom moje karijere. Sedeo sam na istoj adresi u ministarstvu, ali sam promenio, kao i svi mi, četiri države. Imali smo red mira, red sankcija, red ratova, red borbi za državni status i granice. Vodio sam i pratio različite međunarodne pregovore, neke završene, poput CEFTA, neke predugačke i nedovršene, poput članstva u Evropskoj uniji. Skromno bih rekao da sam bio više posmatrač vremena, nego direktni kreator, više član tima, nego glavni od rukovodilaca, koji su se menjali. Pogodili su me raspad Jugoslavije, kao i podrška mnogih zemalja proglašenju nezavisnosti Kosova. Razumeo sam da i život kao i moj posao znače da se mora „na strašnome mjestu postojati“ i da je najvažnije znati i „stići i uteći“, kako je to narodni pevač lepo rekao. Koja je tvoja knjiga tebe najviše promenila?

Ana: Nesumnjivo „Prestonice“. Bila sam jedna osoba pre nego što sam ih napisala, a druga nakon što su izašle. Jedan njihov deo je izašao još 2017, u knjizi „Beograd je ljubav“, ali kada sam opisala „proširenu“ emociju, sakupili su se u meni svi polomljeni delići mozaika i doprineli da dopunim spoznaju sebe kojoj sam celog života težila. Ta knjiga nije istoriografija niti je suvoparno nabrajanje činjenica koje su poznate, već priča o meni i nama, o našim životnim putevima.

Izvor: NIN

Foto: Đorđe Kojadinović