Prikaz romana „Vitez sedam kraljevstava“: Viteštvo ponovo živi

Knjigom „Vitez sedam kraljevstava“, koja, kao i sve njegove, obiluje zanimljivim likovima, domišljatim dijalozima i napetom akcijom punom obrta, Džordž R. R. Martin nam još jednom dokazuje zašto je neprikosnoven pripovedač našeg doba.

Štit. Mač. Verižnjača. Ovi predmeti su potrebni vitezu. Dokazuju da pripada viteškom redu, a on se dokazuje svojim delima. Vitezu je nužno da bude i duhovan. I Džordž R. R. Martin to zna. On mnogo toga zna kao pisac ali je, na sreću, jedan od onih koji svoje znanje pokazuju nepretenciozno, tečno, spontano, neumišljeno.

Stil knjige „Vitez sedam kraljevstava“, zbirke od tri povezano-nepovezane i nepovezano-povezane novele, viteško-epskofantastičnog-pikarskog karaktera je, dakle, tečan, ali ne isključuje prideve, što je, opet, sreća, jer tako postaje deskriptivan. No autor i prideve uključuje „bez težine“ i lahorno, te čitalac prosto „leti“ kroz narativ.

Ulazimo u svet Vesterosa, zamišljene zemlje u kojoj su nekada obitavali zmajevi. Sunčevi zraci se zlatno iskre na kopčama koje drže plašt vitezovima i lordovima na ramenima. U tom svetu su Dank i Jaje, vitez-lutalica i dečak kraljevskog roda.

Martin je maestralan šta god da opisuje, da li je to nečiji izgled, karakter, turnir, potezi u borbi, detalj ili opšta slika. Maestralni majstor i majstorski maestral, eto to je Martin, književna senzacija od koje je krenula vulkanska lava interesovanja za epsku fantastiku.

Ova trodelna novela, doduše, nema zmajeva, pa je mnogo manje fantastika a mnogo više epska realnost. Izmaštana, ali jasna i privlačna jer u svetu u kome živimo, surovo materijalnom i lišenom kavaljerstva, viteštva i časti, priče o hrabrosti, borbi i požrtvovanju daju snagu.

Martin je pisac koji fenomenalno piše dijaloge: životni su, bistri, jasni, neopterećeni. On piše tako lako da se može pomisliti da ga je lako imitirati. Dok čitamo, živimo u njegovom svetu, ali se i sećamo svih epskih pripovesti koje smo u detinjstvu i mladosti voleli, od naših epskih pesama u kojima kraljević Marko druguje sa vilama, do Beovulfa.

Dijalog nam pruža još nešto vrlo bitno: karakterizaciju likova, doslednu i nemaglovitu. Nema kod njega „ni pet, ni šest“, sve je promišljeno i smisleno. Viteštvo, jedna od najvećih tekovina Zapadne Evrope, u Martinovom svetu ponovo živi. I sa pozitivcima i sa negativcima, za koje navijamo i protiv kojih smo. Knjige koje nas podstiču na osećanja pamtimo zauvek.

Ako ste gledali prvu sezonu serije snimljenu po prvom delu ove knjige, ovde dobijate nastavak, koji počinje veoma surovo. Takav je svet, pa je takav i Martinov svet, nema ulepšavanja. Svašta možemo saznati iz ovog štiva koje se ne upinje da bude sveznajuće. Upravo iz takvih tekstova čovek može naučiti najviše. Na primer, da je kišnica najbolje piće na svetu.

Uvučeni smo, u drugom i trećem delu ove „tronovele“, i u drugačiji ton od turnira (koji uvek ima rizik da se završi tragično): političke borbe, zavere, i razrešenja. Martin ne posustaje u intrigantnosti a onda nas vrati u detalj, kao što je hrana (jede se, na primer, čorba puna šargarepe, crnog luka i ječma).

U pričama su i crveni jeleni, Crvena Udovica, prinčevi, zaverenici, kovači, lutkarke, slikari, štitonoše, Krvavi Gavran ali i pečene bundeve, sendviči, žeđ i strast. Čitamo o svetu u kome je važan imendan. Važno je i održati svoju teritoriju, poziciju, podići mač, osvetiti se, zaštititi dame protiv nasilnika koji misle da im kroz krv teče zmajeva vrelina.

U ovoj fantastičnoj (i tu ne mislimo samo na žanr nego i na značenje „izvanredno“) „sirovoj“ umetničkoj lepoti Martin nam opet dokazuje da je vrhunski pripovedač, da zna da stvori i održi dinamiku i da je, prosto, neprikosnoven u našem dobu. Ko je tajanstveni vitez? Da li je Dank pravi vitez? Zašto luta? Ko je Jaje? Ko radi protiv kralja? Koji princ gine? Ko je uzeo zmajevo jaje? Sve su to pitanja na koja ćete naći odgovore, a i odlično ćete se zabaviti.

Autor: Ana Atanasković

Izvor: časopis Bukmarker, br. 66