Tatjana Todorović

Razmišljala sam koji bih citat mogla da stavim kao uvodni, ali sam odustala, jer ih ima puno koji bi mogli biti na tom mestu, na baš svakoj stranici postoje bar dva ili više, videćete. Ova knjiga nije obimna, ali je sadržajno ispunjena mudrim činjenicama o životu, njegovoj svrsi, trajanju i vrednostima. Od prve, pa do poslednje, rečenice su lepe, književni rečnik je od onih bogatih i školovanih baš za pisanje, pa mi je i drago što je Ana odabrala da joj to i bude zanimanje - leži joj savršeno. Oseti se da je o svakom pasusu promišljano, pažljivo, biranim rečima, da bi se podvukla poenta sadržaja - koliko je život značajan, koliko su važni detalji, i veliki i mali, od kojih je sastavljen. Na samom kraju puta, kada nam iz tela ističe snaga i svi sokovi tog vrela u nama se iscrpljuju, a film našeg trajanja počne da promiče iza očnih kapaka, postanemo snažno svesni toga koliko je vredan. Ne mogu da puno pričam o radnji romana, da ostavim i budućim čitaocima mesta za sopstvenu impresiju, samo ću reći da je ova upečatljiva životna ispovest doktorke Elizabet Ros, pravi KRIK života koji je došao do svog kraja, pa u poslednjim minutama bivstvovanja, na samrtnom odru u kragujevačkoj bolnici gde umire od tifusa, na svoj rođendan, vrišti nemo, u sebi, a sećanja joj naviru brže od nabujalog potoka. Sva ih posvećuje dragoj prijateljici, slikarki Nadeždi Petrović, kojoj ih u mislima piše tada, sa svojim poslednjim dahom. Ceo njen život se pred nama odvija, od detinjstva i školovanja, putovanja od Škotske do Persije, a onda do Srbije, uz razne doživljaje, kroz koje je, sve do jednog, prošla uzdignute glave i snažnog duha, prkosna, sposobna i toga svesna. Na samom početku Velikog rata, u želji da što više sebe da u spasavanju ljudskih života, doktorka je nesebično odabrala, uprkos realnoj mogućnosti da položi i svoj, da dođe i neguje ranjenike srpske vojske. Zbog njene velike hrabrosti, solidarnosti i veličine same, ovoj heroini - skidam kapu uz duboki naklon. Hvala i slava joj!

Ana Mačkić

Ana nije napisala ,,Krik" da bi pisala o smrti. Ostavila je trag u našim dušama. U mojoj duši. Ovo je knjiga o životu, o čovjeku, o nama kakvi trebamo biti, o hrabrosti, prkosu, volji i neustrašivosti. Ovo je priča o velikoj ženi, velikoj snazi, inspiraciji i šta znači dati sebe bez zadrške i bezuslovno. Dok sam čitala, gutala sam suze, zapisivala teške, duboke i emotivne citate i pomislila sam da ovu knjigu mora pročitati što više ljudi. Ne zbog Ane i jer je ovo njena najbolja knjiga do sad, već jer je vodilja, inspiracija, i trajni spomenik. Moj duboki naklon i hvala. ,, Postoji iskra života koja se prenosi sa čovjeka na čovjeka, kao što svitac odgovara na svjetlost drugog svica."

Marija

Anin roman "Krik", je ljubav koja prevazilazi gotovo svako poimanje ljubavi. "Krik" razbija na sitne delove istovremeno spajajući u jedinstveniju i snažniju celinu. Ana daje glas Dr Elizabet Ros koja u smrtnom delirijumu mislima piše pismo Nadeždi Petrović, sažimajući u dva minuta svoj život, svesna sopstvenog kraja. I ne samo kraja… Elizabet ističe značaj mogućnosti da bude lekar uprkos tome što je rođena u „muškom svetu“, opisujući sopstvenu potrebu da pomaže ljudima i ujedno doprinese položaju žena u društvu. Njen boravak u Persiji je oličenje hrabrosti, ali boravak u Srbiji je nešto više od junaštva, jer dolaskom u Kragujevac “mesto gde se smrt samo konstatuje”, Elizabet se svojim neumorom u potpunosti predaje borbi protiv kobne pošasti. Ana je napisala odu ljubavi, one kojoj čovek može samo da se divi i hvala joj na tome.

Snezana

Prekrasan roman. Cita se u jednom dahu. Hvala Ana.

Jelena Pavić

Шта значи живети врлину? Бити племенит када је најтеже, служити другима без рачунице, ставити туђе страдање испред сопствене удобности! Таква је др Елизабет Рос. Јунакиња Аниног романа "Крик". Британка. Инфектолог. Жена која добровољно долази у Србију захваћену епидемијом тифуса, међу болнице у којима је смрт свакодневица. Када је питају зашто је дошла, њен одговор је једноставан и каже да неко мора. Покушајте да замислите данас лекара који свесно одлази у жариште заразе знајући да га то може коштати живота, али ипак иде јер је позив који је изабрао део његовог бића, а не средство за стицање добити. Није лако замислити. У времену индивидуализма овакв доброта делује нестварна. Докторку Рос упознајемо у њеном последњем удаху. Ретроспекцијом њених мисли она се обраћа нама и једној жени сличној њој. Оној за коју нас учи да ни ми не смемо да је заборавимо. Надежди Петровић, са којом се познаје само по снази и врлини. По местима на којима су могле бити у исто време. А како овај роман уопште није роман о умирању је и доказ њених авантура, путовања од Немачке до Персије. Зато је „Крик“ роман о женама које су пркосиле смрти служећи животу. О људима који су разумели да величина није у томе колико дуго живимо, већ за шта живимо. Ово је доказ да живот стаје у један тренутак и да зато сваки тренутак морамо спремни да дочекамо. Настајање овог романа пратила сам од самог почетка. Имала сам привилегију да читам прве верзије рукописа и да кроз разговоре са Аном упознам Елизабет Рос много дубље него што стаје на странице сад ове књиге. Поносна сам што је боравила у Крагујевцу. Још поноснија што је Крагујевац није заборавио. Она је жена коју и ми морамо да упознамо. Ана Атанасковић јој је позајмила свој глас како би њена жртва наставила да живи међу нама. Не дозволимо да поново утоне у заборав. И зато, баш на Видовдан, желим да захвалим Ани што нас својим романом подсећа да су врлине увек свевремене. Да су милосрђе, пожртвованост и љубав према ближњем једине вредности које време не може да потроши. А вама, драги моји, ако волите снажне историјске приче, инспиративне женске судбине и романе који спајају духовни доживљај са историјским чињеницама од срца препоручујем „Крик“. Крик спада у књиге које нас подсћају какви бисмо људи могли да будемо.