Najčitaniji roman srpske književnosti u XXI veku!

Fascinantnu priču o svom detinjstvu i odrastanju u Jugoslaviji pred Drugi svetski rat Đorđe Lebović (1928–2004) zaogrće očaravajućim književnim postupkom: povest o sudbini glavnog junaka iznosi kroz vizuru dečaka koji u času pripovedanja ima već više od sedamdeset godina. Zlokobna senka Holokausta, pritom, nadvija se nad svim stranicama ove knjige i pokreće temu Zla na umetnički do sada nedosegnut način, svojim neodoljivim stilom, humorom i mudrošću, svrstavajući roman Semper idem među remek-dela savremene srpske književnosti.

Objavljena posthumno, ova hronika jednog detinjstva u nevoljnim vremenima, koja između ostalog podseća na ono što poručuje latinski naslov knjige – „uvek isto“ – doživela je desetine izdanja u preko 100.000 primeraka i prevedena na nekoliko jezika.

„Genijalni romani počinju genijalnim naslovom. Mnogi od tih romana ostaju nedovršeni jer priče koje pričaju nemaju kraja. Takvim jednim naslovom - Semper idem – preuzetim sa pročelja neke somborske crkve, Đorđe Lebović je naslovio jedan od najznačajnijih romana srpske književnosti XX i XXI veka, a čija mi čitanost daje (verovatno varljivu) nadu da jednoga dana možda neće biti uvek isto.“

– Svetislav Basara

„Semper idem je velika knjiga ne toliko o detinjstvu, koliko o odrastanju usred suprotstavljenih iskustava: iskustva rata i iskustva porodičnog života u multikulturnoj zajednici. Kao što Prustov roman U potrazi za izgubljenim vremenom nije knjiga o detinjstvu nego o odrastanju, i Semper idem je portret iskustva koje oblikuje umetnika jer uspomene pretvara u tekst a dokument u literaturu.“

– Vladislava Gordić Petković

„Šta je tajna čitanosti ʼprvog remek-dela XXI veka u srpskoj književnostiʼ, kako je ovu knjigu opisao Teofil Pančić? Možda specifična vrsta praštajućeg i pomirljivog humora? Možda odistinska, virtuoznost u pripovijedanju? Možda to što on pričajući o sebi istovremeno priča priču o našim, mnogo kasnije formiranim svjetovima? A možda ono čega nam u današnje vrijeme najviše nedostaje: ljudska dobrota i ispravnost, beskrajna empatija i beskonačna tuga onoga koji je preživio. Ovaj roman nešto je najbolje i najplemenitije stvoreno od srpske kulture u našem vremenu.“

– Miljenko Jergović