Zašto je važan roman „Semper idem“: Čitati istoriju
Retki su trenuci kada posmatraš nešto i znaš da prisustvuješ istoriji. Dvadeset trećeg februara 2022. godine sam se napio. Sledeće jutro dočekao sam mamuran, sa prijateljima iz studentskog doma. Prepirali smo se oko politike, sve dok portir nije upao u sobu da nas stiša i kaže nam da prisustvujemo istoriji. Trećeg maja 2023. godine, u osam ujutru, polagao sam ispit iz numeričke analize. Osećao sam se gladno i sito u isto vreme, jer mrzim da ustajem rano, a navikao sam da se posle ispita častim omiljenim obrokom. Izašao sam sa ispita, uključio telefon i prisustvovao istoriji. Prvog novembra 2024. godine bio sam na poslu. Imao sam dva sastanka, pa sa kolegama otišao na ručak, nakon kog sam izašao ispred kafića da popušim cigaretu i prisustvujem istoriji.
„Semper idem“ sam shvatio na dva načina. Prvi je očigledan: zlo je uvek isto. Menjaju se granice, države i uniforme. Menjaju se ljudi za koje nas ubeđuju da ih mrzimo, i razlozi zbog kojih treba da ih mrzimo, ali mržnja ostaje ista. Mrzeti Rumuna zbog toga što je Rumun, budistu zato što je budista, njih zato što su oni, a čoveka zato što je čovek – uvek je besmisleno, glupo i nametnuto. Koliko god lice zla bilo prepoznatljivo, uvek mu dopustimo da se vrati. Povratak i normalizacija ideologija koje su Evropu već jednom odvele u katastrofu, kao i najvećeg zla, rata, čine ovu knjigu najaktuelnijom od njenog objavljivanja. Drugi način na koji sam shvatio „Semper idem“ je da nije samo zlo uvek isto, već i dobro. Opisujući svoj život u vremenu povratka zla, Lebović pokazuje koliko su porodica i prijatelji važni. Ratovi su se završavali, a ljudi su nastavljali da žive. Smejali su se, zaljubljivali, voleli i mirili. Ova knjiga je bitna ne zato što objašnjava zlo, već zato što prikazuje da je ideja o dobru nepobediva sve dok postoji čovekova potreba da bude čovek.
Retki su trenuci kada posmatraš nešto i znaš da prisustvuješ istoriji. Vratio sam se kući posle mnogo vremena. Završio sam fakultet, nisam imao posao. Brinuo sam se da li će mi majka biti dobro posle operacije. Brinuo sam za svoju državu, svet i budućnost. Brinuo sam da će kojekakvi roboti da mi uzmu posao i da je trud oko fakulteta bio besmislen. Čitao sam „Semper idem“ i znao da čitam istoriju. Posle dana dolazi noć, ali posle noći ponovo dolazi dan. Dobro i zlo moraju da se, kao dan i noć, smenjuju. Važno je svako svitanje dočekati kao pobedu dana, a sumrak kao privremeno povlačenje sunca koje će se uvek vratiti. Semper idem.
Autor: Jovan Janković
