Prikaz romana „Semper idem“: Knjiga nad knjigama
Veoma je zanimljiv dečak koji je glavni junak i pripovedač romana „Semper idem“ dramaturga, scenariste i pisca Đorđa Lebovića (1928–2004). Njegova starmalost – pre svega, razumnost i strpljivost – izrazito dobija na težini u kontekstu antisemitizma koji se tridesetih i četrdesetih godina dvadesetog veka nezaustavljivo širio: od prebijanja među dečacima do slanja na front. Dok se drugi Jevreji iz njegove zajednice ili oko nje trude da ignorišu narastajuću pošast, da je sebi i drugima prikažu ne toliko strašnom, ili da se odbrambeno samoorganizuju – što je zanemarljiv slučaj – bezimeni protagonista poseduje neku vrstu vidovitosti koja donosi epizode zla opisane iz obrnute perspektive od većine njih u romanu.
S obzirom pak da je tekst nedovršen i da donosi tek krhotine opisa boravka glavnog junaka i njegovih srodnika u Aušvicu, te da se osim glavnim tokom pisanje ovde hrani i njegovim kasnijim zapisima, rečeni opisi deluju na razmeđi vidovitosti i naknadnog analitičkog sažimanja. Dečak je veoma zanimljiv i stoga što iako zbog starmalosti deluje kao štreber, sebi omiljene likove traži u najnekonvencijalnijima: u teči, očuhu i dedi Adolfu, kojem se duguje ideja za samoorganizovanjem.
Semper idem na latinskom znači „uvek isto“. Mada naslovno poglavlje nije napisano, semper idem u postojećem obliku odnosi se na večito ponavljanje modela stradanja Jevreja i ljudskog stradanja uopšte. U tom smislu, „uvek isti“ ili vazda ponavljan u stvarnosti jeste starozavetni narativ koji govori o stalnim mukama odabranog naroda i čini intertekstualnu bazu romana. Bilo da je u pitanju Stari zavet, jevrejski običaji ili mitologija njihove svakodnevice, ili s druge strane predstavljanja brojnih likova ili zaljubljivanja pripovedača i glavnog junaka, njegova strpljivost i metodičnost služe da se čitalac u pravom trenutku i jasno upoznaje sa širokim realemama knjige.
Radi veće preglednosti, pojedini dijalozi su prezentovani u maniru dramskog teksta. No i pored izrazite realističnosti, dečakova vidovitost i sklonost sanjanom opskrbljuju tekst znatnim dozama osvežavanja oniričkim, kao u odlomku: „Sanjao sam kanal. Bio je plitak i zagađen, prekriven zelenom skramom i tamnom, prašnjavom penom. Ličio je na nepokretnu baru, iako se voda kretala. Nosila je suvo granje, sasušenu kukuruzovinu, crknute žabe izvaljene nauznak sa podignutim i ukočenim nožicama (...) Tad primetih da voda valja ljudsko telo, prepoznao sam u njemu ujka Rudija. Lice mu beše tamno, leva ruka sva u krvi, odsečena do ramena. ’Deda Josefe!... Deda Josefe!’, vikao sam (ništa se nije desilo i niko me nije čuo). Umro je ujka Rudi, najmlađi, najlepši i najsnažniji sin dede Adolfa. Umro je za svega tri dana, od bezazlene posekotine na prstu.“
Roman pretežno protiče između Sombora i Zagreba. U vojvođanskom gradu glavni junak je rođen; u hrvatskom pokušava da opstane s majkom. Čitalac ima utisak da je svaka ulica Sombora opisana i da je i taj grad jedan od protagonista romana. To je samo jedan od razloga zbog kojih je „Semper idem“ izuzetna knjiga. Drugi je taj što je vrlo malo štiva na preko petsto stranica koje se čitaju bez trunke dosade, kakav je slučaj sa ovim. Treći razlog je u neverovatnoj činjenici da iako „Semper idem“ formalno nije završen to nimalo ne smeta, o čemu svedoči ogromna armija poštovalaca ovog štiva. I vrlo autentičan glavni junak i pripovedač, kao i postupno opisivanje zala koje trpi jevrejski narod, doprinose krajnje povoljnom utisku o ovom romanu.
Autor: Domagoj Petrović
