Zašto je važan roman „Semper idem“: Priča koja se ne završava poslednjom stranicom
Neke priče se završe poslednjom stranicom. Neke poslednjim aplauzom. A postoje i one kojima se kraj ne dogodi ni tada – ostanu u čoveku, vraćaju mu se u mislima i dugo postavljaju pitanja na koja nema jednostavnog odgovora. Takva je za mene „Semper idem“ Đorđa Lebovića.
Ovu priču sam prvo upoznala kroz knjigu, a zatim je ponovo doživela u pozorištu. Upravo mi je taj drugi susret pokazao koliko jedna ista priča može da se promeni kada iz naših misli pređe pred naše oči. Likovi koje sam zamišljala dobili su glas i lice, a ono što sam čitala između redova dobilo je tišinu, pogled i pokret. Odjednom, prošlost više nije delovala toliko daleko.
Tada sam shvatila da vrednost ove knjige nije samo u tome što svedoči o jednom teškom vremenu. Njena prava snaga je u tome što kroz iskustvo pojedinca govori o nečemu što nadilazi vreme u kojem je priča nastala – o potrebi čoveka da sačuva bliskost, dostojanstvo, nadu i ono najvažnije u sebi, čak i onda kada mu je gotovo sve drugo oduzeto.
Dok sam čitala, često sam zastajala nad mišlju koliko je strašno kada dete mora da se suoči sa stvarima koje nijedno dete ne bi trebalo ni da poznaje. Posebno me je dirnula potreba za blizinom drugog čoveka – za poznatim licem, prisustvom i osećajem da nisi sam čak ni onda kada je sve oko tebe neizvesno.
Predstava je taj osećaj učinila još snažnijim. Ono što je u knjizi bilo između redova, na sceni je postalo vidljivo. Neke emocije nisu morale da budu izgovorene; dovoljan je bio pogled ili tišina. Kada sam izašla iz pozorišta, priča nije ostala iza mene. Nastavila je da mi se vraća.
Počela sam drugačije da gledam na stvari koje svakodnevno podrazumevam: dom, porodicu, sigurnost, zagrljaj i mogućnost da planiram sutrašnji dan. Zbog toga me „Semper idem“ nije ostavio samo tužnom. Ostavio me je zahvalnom, ali i svesnijom tuđe patnje.
Upravo zato je ova knjiga važna i danas. Ne zato što živimo u istim okolnostima, već zato što pitanja koja postavlja nisu izgubila svoje značenje. Šta nas čini ljudima? Kako sačuvati dobrotu kada svet postane surov? I šta dugujemo onima čija iskustva možemo samo pokušati da razumemo?
„Semper idem“ me je podsetio da istoriju ne čine samo godine i datumi. Čine je ljudi – njihovi strahovi, ljubavi, gubici, nade i mali snovi. Zato je važno da pamtimo. Ne da bismo živeli u prošlosti, već da bismo u sadašnjosti umeli da budemo pažljiviji i saosećajniji.
Za mene „Semper idem“ zato nije samo knjiga o prošlosti. Ona je podsećanje na ono što ne bi smelo da se promeni ni kada se sve drugo promeni: čovečnost, saosećanje i sećanje.
Semper idem – uvek isti. Za mene to danas ne znači ostati nepromenjen. Znači sačuvati ono najvažnije dok se sve oko nas menja. Ne zaboraviti. Ne otvrdnuti. I, uprkos svemu, ostati čovek.
Autor: Natali Vukas Spremić
