Zašto je važan roman „Semper idem“: Neko drugi
Jutros kada ste se probudili, možda ste se ponovo osećali isto tako. Kažem ponovo, jer sigurno vam nije prvi put. Svakako ne može biti da se već stotinu puta niste probudili, a da se niste osetili kao da ste ovaj dan već proživeli, kao da ovo ne može ni slučajno biti prvi takav dan.
Uvek isto. Dve reči, bezbroj značenja. Na primer, svako jutro za doručak, bareno jaje, tost i šolja jogurta. Može i drugačije. Hoću li i naredno jutro postojati ili me tada više neće biti. Reči same po sebi ne znače ništa, značenje je uvek u nama.
Zato je važno. Čitati, naravno. Čitanje je jedini način da ne bude uvek isto. Jedini način da ne budemo mi, jeste da budemo neko drugi. A to je moguće samo sa knjigom u ruci. Ostaviti svoje misli, brige, osećanja i barem na sat vremena postati neko drugi. Đorđe Lebović, na primer. Tako je lako biti on, zar ne?
Lako je, jer je nemoguće. Nemoguće je da je bilo toliko zla na svetu u jednom, relativno kratkom, vremenskom periodu. Zanimljivo nam je da čitamo, slušamo i gledamo o Drugom svetskom ratu. Tako užasna reč. Nimalo nije zanimljivo; tužno je, bolno i zastrašujuće. Zanimljivo je samo zato jer nam um ne dozvoljava da poverujemo da je takvo što na ovome svetu moguće.
Sa druge strane, biti Đorđe Lebović u vihoru rata čini da potpuno zaboravimo da je oko nas rat. Kakva magija. Nismo mi, a nismo ni on, jer ni on sam nije on. Kao i za čitaoca, najbolji način da preživi realnost za Đorđa bio je da kreira svoju sopstvenu. Sopstveni mehur života. Oko njega svaki dan miriše na barut, ali se on ipak zaljubljuje, vozi bicikl, druži i živi. Život je uvek jači od svega drugog, sve do samog kraja.
Moja baka ume da kaže, sve je u glavi. I baš je tako. Za nekoga je roman „Semper idem“ sumoran i obeshrabrujući. Uvek isto zlo, reći će. Nema izlaza, nikada nećemo naučiti. Istorija se ponavlja, ljudi nikada neće naučiti iz iskustva.
Srećom, nisu sve glave iste. Biti snažan, biti dobar, biti srećan, nije posledica isključivo dobrih životnih okolnosti. Naprotiv, lako je biti dobro kada je sve oko nas dobro.
Umeće je iz ruševina, dima i bespuća iščupati živu glavu i naposletku ipak biti dobro. Krivu liniju načiniti otvorenom, čak i onda kada je zatvorena linija jedino moguće tačno rešenje.
Autor: Milica Keča
