Roman Vukodav, prvi put objavljen 1995. godine, ne samo što je osvojio ljubav miliona čitalaca, već je publici otkrio potpuno novi književni žanr – slovensku epsku fantastiku. Posle prve knjige usledio je Vukodav: Pravo na dvoboj. Knjiga Vukodav: Znamenje puta nastavlja priču o poslednjem ratniku iz roda Sivog Psa.
Vukodava će sve češće mučiti pitanje njegove zemaljske sudbine. Radi kakvih dela ga je sudbina sačuvala u tami podzemnih rudnika, živog ga izvela iz brojnih smrtonosnih okršaja, štitila u ledenoj pustinji i sred nepoštednog plamena? Tek kada dođe vreme otkriće se šta je Vukodavu pisano... Ali pre toga očekuje ga dvoboj na život i smrt s krvnim neprijateljem, odvažnim i časnim ratnikom, čovekom koga bi u nekom drugom životu radije smatrao svojim prijateljem. S Ljudožderovim sinom – slavnim kunsom Vinitarom...
Iako sam bila potpuno opčinjena posle prva dva nastavka i jedva dočekala da otkrijem šta će se dalje dešavati - osećam se izneverenom. Čini mi se kao da je autorka podlegla potrebi da komercijalizuje ovaj, na početku izuzetno dobar, serijal Čarobni svet slovenske mitologije, uzbudljivi preokreti, međuljudski odnosi u najizvornijem obliku... u trećem delu se svelo na to da je Vukodav postao načitan i elokventan. Pa, dobro, u redu, nije loš preokret, ali - ZAR JE TO SVE??? Nekoliko šturih napomena o par običaja Venskih plemena i sve veća zamršenost predstavljanja raznih zemalja, tako da čitalac ostaje potpuno zbunjen u pokušajima da shvati KO su Šo-Sitajinci, koji po opisu najviše liče na neke pretke Mongola, ali su smešteni na drugi kontinent (Zaista, gde je on bio? U Severnoj, ili Južnoj Americi? Da li je ono ostrvo između možda Atlantida? Da li je Monomatana Severna Afrika? Ili su sve te zemlje nedefinisane i nepostojeće, samo čist plod mašte?). Sve je ostavljeno previše nedorečeno. A i da ne pominjem kako je ovaj nastavak po obimu duplo kraći od prva dva.... Počinjem da se pitam koliko delova ima ovaj serijal... Razočarana sam, ali sa nestrpljenjem čekam četvrti deo - možda opravda moje prethodno oduševljenje.
Прва књига је била откровење једног новог света. Пред мојим очима оживела су непозната словенска села, предивни обичаји и чиста душа једног варварина. Како су далеко од њега Конан и други господари звери. Зар је већ крај ? Друга се читала у истом, једном даху. Трећа књига ? Слатко-наивни, топло-мудри поглед на свет књиге... Како предивно звуче високопарне мисли изречене једноставним речима. Радост што за љубав има наде, што освета није једино решење и вера у добро које побеђује. Зар је могуће да је следећа књига последња. Хоћу још.
U svakom slučaju, mnogo slabije od dva prethodna nastavka. Da li je Semjonova podlegla tipično ruskom stilu ili je pomalo izgubila ideje, a možda ja nisam bila previše raspoložena za ovaj nastavak. Kako bilo, sačekaću sledeći deo. Možda bude bolje.
Odlična knjiga, epika u duhu slovenske mitologije, pravo otkrovenje. Lagana i brza za čitanje, jedna od knjiga koje se ne ispuštaju iz ruku do kraja, a potom se daje prijateljima na čitanje. Zaista lepa priča o dobroti jednog čoveka, o domu. Otuđeni u svojoj šumi pored reke, nezasluženo nazvani varvari su verovatno najvaspitaniji narod na koji putnik namernik može nabasati.
Inteligentni mačevi, čarobnjak i ljudožder, zavera i princeza, psi i vukovi...
Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politikom korišćenja kolačiča.