Код Хандкеа, схватате, никада није кључ толико у томе о чему се приповеда (овде нема радње у оном типичном "занимљивом" стилу, са све уводом, перипетијом и кулминацијом) већ приступ и начин на који Хандке пише, углавном кроз ток мисли и превирања неког главног јунака.
Овде се тај ток дешава услед, попут сна нествараног, хода једног глумца.
Пратимо његов дан од буђења, поласка из предграђа, преко поља и шума, ка центру метеополе, да би му председник уручуио награду (мада све више схватате да то уопште није мотив његовог хода), па до враћања у предвечерје...
Ова књига приказује целокуоност данашњице, од природе, забачене, нетакнуте па до њених поплочаних делова који су постали градови, метеополе, у једну такву и он сад иде, у таквој се налази; па до људи: од председника државе преко оних старих и младих, безнадежних, срећних, вештачки срећних до стварно срећних. Можемо рећи да је узорковао разне групације и ситуације, уз нешто симболике, и тако "прошетао" кроз слику и анализу данашњице.

U „Velikom padu“ pratimo zbivanja u životu jednog glumca, jednog otuđenog čoveka, konfuznog u glavi, u toku jednog jedinog letnjeg dana. Ova priča predstavlja suštinsko putovanje kroz samo pripovedanje. Naš junak, Glumac, više nije tako mlad i izgubio je strast za glumom, ali uskoro će morati da se vrati svojoj profesiji. Već sledećeg dana. On je „manje-više ja“, jednom prilikom je izjavio Handke. Sličnost je verovatno u tome što i jedan i drugi teže tome da se udalje od bučne stvarnosti i ujedine se sa mračnom unutrašnjošću svoje duše. Glumac se u „Velikom padu“ budi negde na periferiji velikog grada, reklo bi se Pariza, uz zvuke oluje koja besni napolju, u krevetu žene koja nije prisutna, žene koja mu se dopada i koju ceni, ali prema kojoj ne oseća ljubav. Jutarnje nevreme daje mu do znanja da više nije u stanju da sopstvenom snagom prekorači prag banalnosti svakodnevice.

Prevod nije baš najbolji, mnoge rečenice su prilično nespretno skrojene. Iako je prevodilac preveo 27 dela Handkea to ga izgleda ne čini dovoljno dobrim za ovako nešto. Jednostavno se oseti manjkavost i slabost rečenice.

Ovo me malo podseca na Stanislava Lema. Ko voli dugacke opise svega i svacega, a da se u stvari nista zanimljivo ne desava, onda ce mu ovo biti dobro delo. Meni je bilo veoma dosadno i naporno da citam - od pocetka do kraja.
Mozda je problem u prevodu, kao sto je neko napisao u komentaru, mada sumnjam.

Ne znam šta bih tačno napisala. Knjiga je jako teška za čitanje. Uopšte mi se ne dopada ovaj stil pisanja. Rečenice su veoma,veoma dugačke,besmislene. Zalazi u takve detalje koji nemaju svrhu i način opisivanja je veoma konfuzan. Možda je problem u osobi koja je ovo prevela? Nekako kao da je sve loše sklopljeno,nekad se više stvari u rečenici ponavljaju i nisu čitke. Ne znam da li bih rizikovala da uzmem neku drugu knjigu od njega,osim ako je prevodilac neko drugi.