Vrednost Handkeove proze treba tražiti u jeziku i zapažanju. Ako je moguće njegovo delo uporediti sa trčanjem, onda bi to pre bio maraton, nego trka na sto metara. Ili još preciznije - bilo bi to pešačenje. Lagano i besciljno. Hodanje koje se ne pruža samo kroz prostor, već i kroz vreme. Tumaranje po obodima grada koji najviše podseća na Pariz, ali ne mora biti on. Hodočašće koje počinje iz Sebe i završava se u Sebi. Upravo to radi glavni lik ovog romana - hodočasti. "Veliki pad" traži strpljivog i predanog čitaoca. Zapravo, partnera u šetnji.

Čitava začuđanost čitalaca ove dobre knjige je u prevodu. Prevodilac je uspeo nesvakidašnjom i moram reći slabim prevodom, koji ne odgovara neobičnosri Hankeove književne filosofije, da unese nespretnost i niz rečeničnin surogata, a time i otuđi delo od suštine. Ipak i pored toga pažljivim čiranjem i izčitavanjem može se proniknuti u Hankeovske ovlaš dodirnute aluzije na svakodnevni besmisao modernog društva, ako ga upošte ima. - Tog društva. I smisao večitog iako ga uopšte nema. -Tog večitog.

Knjiga napisana vrlo neobično, lektura je takva da sklop rečenice vodi direktno do nobelove nagrade, jer valjano je sve sto piše,al opet nisam čitao konkurenciju. Ja sam bio spreman za ovu knjigu sa svojih 40 godina. Nije za lakomislene.
Odvojen od prirode, ne ume da se poveže sa njom. Odvojen od sina, od ljudi. Ima samo jedan dom a to je telo žene. U umu se sve vidi. Čitajte tek kad ste spremni na pregovore sa nepoznatim situacijama.

Mozda je dobar pisac, ali mu ovo definitivnio nije najbolja knjiga

Овдје је Петер пророчки исписао свој пут при примању Нобелове награде.Довољно је само горе замјенити израз глумац са књижевником и добићете опис њега самог како прима Нобела и којим је сцилама и харидбама ометан у томе...Једноставно оно што је осјетио на сопственој кожи или наслутио да би се тек могло десити...

Svaka čast ovom sjajnom piscu i njegovom književnom delu. Ne sumnjivo velike književne vrednosti. Ali meni kao običnom čitaocu, ostavlja dojam da je knjiga ipak "troma" i na kraju konfuzna bez nekog jakog pečata.
Ipak mislim da njegovo delo koje pokazuje otudjenog čoveka, konfuznog u glavi, mozda karakteristicnog za Zapad ali ipak mislim ne i za naše podnevlje. Jer smo mi ipak mnogo topliji narod.

Baš dobra knjiga, dobro štivo, preporuke. Budite uporni, ali budite spremni i prihvatiti situaciju, pomirite se da mnogo toga ne možete ostvariti, koncentrišite se na ono što možete, ne očajavajte zbog veština, znanja, osobina, larakteristika koje ne nosite u sebi, i ne zavidite(bar preterano) drugima. Možda se junak ovde beskrajno muči da podigne s poda glatku, ljigavu košticu limuna, koja mu stalno isklizne iz ruku, ali zato oseća zahvalnost što je s lepršavom lakoćom s poda podigao košticu jabuke, ili se raduje zbog malih stvari kao što je retkost lomljenja mine za olovku i neodvezivanje pertli(odvezale su se tričavih dva puta). Odugovlačite, usporavajte, ali suočite se s problemima, bar nekim manjim, čistite kuću, ali i izađite malo iz nje, na pozornicu, idite na makar kraći put. Osokolite se, samo napred, ne treba vam sokolovo pero zadenuto za šešir kao junaku priče, znajte, čak ni nebo ne zablista odjednom: "Ne beše nebo samo tek tako plavo, nego je postepeno plavilo".