VestiIntervjuiPromocijeAkcijeKnjiževni klubPrikazi#knjigoljupciVideoKolumneNagradeKalendar

Žarko Radaković o Peteru Handkeu: Velikan je književnosti današnjice i buntovnik koji bježi od mesijanstva

Žarko Radaković, pisac i književni prevoditelj, koji četrdeset godina živi u radi u Njemačko širim javnostima u zemljama regije poznatiji je i kao prevoditelj austrijskog pisca i nobelovca Petra Handkea, s kojim je, već godinama i prijatelj. Od osamdesetih do danas, Radaković je preveo dvadeset i sedam djela Petera Handkea, a posljednji je roman „Veliki pad“ u nakladi beogradske Lagune.

U razgovoru za Dnevnik.ba, Žarko Radaković, govori o dodjeli Nobelove nagrade Peteru Handkeu, reakcijama, njegovoj književnosti i objašnjava zašto se i kako Handkea desetljećima, „pogrešno čita“.

Kako ste doživjeli dramatične reakcije povodom dodjele Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu? Jeste li očekivali ovakve  u našoj regiji, ali i u svijetu?

Reakcije na dodelu Nobelove nagrade Handkeu su očekivane. One su i nastavak prekinutih polemika vođenih o Handkeovim tekstovima o Srbiji, Tribunalu, Miloševiću, NATO-intervenciji i tako dalje. Nema tu ničeg novog. Možda su sada akteri i diskutanti promenjeni, jer nastavak je usledio posle dvadeset godina... Asocira me sve to i na diskusije o svakoj škakljivoj temi. Mogu da zamislim da su posle Drugog svetskog rata rasprave na temu „nacizam“ u mnogim zemljama vođene pa prekinute, negde potpuno potisnute, pogotovo tamo gde je nacizam bujao. A to što je prekinuto, nastavi se kad tad: recimo u vreme šezdesetosmaške „revolucije“, ili, evo, sada u Nemačkoj se nova generacija pita „ko su bili moji praroditelji u vreme nacizma“. Jer relikti nosilaca toga što smo potisnuli i takoreći zaboravili najedanput izađu ponovo na površinu, uđu u prednji plan. E sad, za takva ponavljanja biva nešto, ili neko, povod, inicijalna kapisla. Sada je to ispao Handke.

Ovde se zapravo i ne govori o njemu; reč je o nama samima, o našem nezadovoljstvu, o nepravdama i užasu koje smo doživeli a za koje smo i sami krivi, ili o strahu da ne izgubimo ono što smo ućarili na nedaćama drugih. I svako sada govori iz svoje perspektive, i uvek onako kako to njemu odgovara. Objektivnost kao da nikoga i ne interesuje. I mnogi, tako „uzrujani“, u sveopštoj „buci i besu“, nisu u stanju da se distanciraju od sebe i iole primaknu istini o sebi. A pisac – koga po svemu sudeći malo ko da je i čitao – jeste kao žrtveni jarac. Samo je prizma kroz koju se gleda, uvek u sebe, u svom pravcu, kako kome to odgovara. Čak i oni koji „umeju da čitaju“, i koji su možda i čitali Handkea, najedanput vide u njegovim tekstovima jedino ono što njima odgovara, i odmah to uvećavaju, isecaju iz konteksta, dakle, kidaju tekst, razbijaju ga, pogrešno čitaju. Dakle, o književnosti tu nema više ni govora.

Smatrate li da je, ustvari, Handke Nobela dobio s gotovo tridesetogodišnjim zakašnjenjem, jer je, ipak, riječ o  velikom europskom piscu?

Peter Handke je nesumnjivo jedan od najvećih pisaca današnjice. Velik je upravo i zato što dovodi sve postojeće u pitanje. U Velikoj književnosti, a pogotovo Handkeovoj, ne postoji nikakva tendencija. Nema nikakve podrške nikome. Nema ni stavljanja na nečiju stranu. Ne postoji netolerancija kojoj često nasedamo u želji da „nametnemo svoje“. Ne postoji takmičenje (kao u sportu ili privredi). Dakle, postavlja se tu fundamentalno pitanje „šta je umetnost“. Nije ona tu da proizvodi istorijske činjenice, a još manje da ih potvrđuje. Nije li umetnost, ipak, tu pre svega da reaguje na realnost: emocionalno, refleksivno, opažajno, instiktivno, intuitivno, ne verujući slepo, voleći, opirući se, sluteći, dovodeći u pitanje, ježeći se, i uvek pre svega doživljavajući. Gotovo je neshvatljivo da ovaj pisac, na koga se mora (na osnovu svega napisanog) pre svega gledati kao na najvećeg pacifistu, na nekoga ko je pisao protiv svakog rata, zločina, protiv malograđanskih sporova,  međususedskih sukoba, protiv svake prekosti, kome smetaju čak i preglasni zvuci, da se takav pisac ovde odmah definiše kao “fašista”. Gde!, pitam se, gde to neko vidi išta fašistoidno u tekstovima ovog pisca!?

Ni u jednom tekstu Peter Handke ne negira zločine. Ni u jednom njegovom tekstu nema ni milimetra skretanja u nemoralno... Ali, ovaj pisac dovodi u pitanje sve što olako važi za opšte mišljenje, često on sumnja u kredibilitet postojećeg stanja stvari, ne veruje u svako medijsko izveštavanje (često neprovereno, i bazirano na neuverljivim „činjenicama“), sumnjivom medijskom pristupu realnosti parira umetničkim doživljajem, baziranom na čulnom opažanju. Treba samo čitati Handkeove tekstove. A čita li ih neko među danas  „bučnima i besnima“?... Utoliko su Handkeovi tekstovi i u koliziji sa mnogo čime institucionalnim, sa nekim kvazi „stručnim“, mišljenjima. A institucija je i Komitet za dodelu Nobelove nagrade.

Dakle, Peter Handke, kao neka vrsta umetničkog „anti-institucioniste“, dugo nije mogao da bude podoban za ovu nagradu; a videlo se i da su mu „izmicale“ i neke druge nagrade pre Nobela. Dakle, razumljivo mi je ovo „odlaganje“. Ali novi obrt je usledio posle potresa u samoj instituciji koja je počela ozbiljno da gubi na svom kredibilitetu. Biće da je Žiri najedanput „došao k sebi“. A koliko će ta prisebnost (i hrabrost) da traje, videćemo. Po zakonu kibernetike, svaki sistem, pa i institucija Komitet za dodelu Nobelove nagrade, teži stabilnosti koja brzo prelazi u „uranilovku“ i onda u umiranje (da bi opet usledilo obnavljanje, itd.). Dakle, sada je, eto, ovako: Peteru Handkeu je ove godine dodeljena Nobelova nagrada.

Kako komentirate činjenicu da su brojne javne osobe, književnici, redatelji, novinari, političari, gotovo unisono tvrdili kako onaj koji je držao govor na Miloševićevom sprovodu i koji je fašist, ne može biti dobitnikom Nobela? Tko, onda, može? Nemoguće je da smo svi mi, i vi i ja, toliko pošteni i moralni, tko onda uopće imati pravo suditi i određivati?

Već to „unisono“ ukazuje da nešto nije u redu. Dragan Velikić je rekao da „najbučniji u svim ovim raspravama odlično žive bez Handkeove književnosti, bez književnosti i umetnosti uopšte“. Dakle, ne čitaju. Čitaju samo ono što im odgovara. A pisca „otpora“, onog koji „postavlja pitanja“, ne čitaju nikako, ili ga čitaju unapred pogrešno (u svom interesu). Dakle, opet ono – „kako čitati“. Na žalost, čitanje (ili nečitanje) Handkea sada je često tendenciozno, traži se od pisca da piše „kako to ja hoću“. Zar tu nema i sličnosti sa ozloglašenim „staljinističkim pristupom“ umetnosti? Ispada da je „najpodobnije“ i „jedino važeće“ ako pisac izbegava traganje za istinama o svojoj savremenosti; ako se unapred postavlja „kvazimoralistički“ i „korektno“; ako ne dira u škakljiva pitanja; ako se krije; ako beži u „unutrašnju emigraciju“.

Pisac nije političar; političar mora da bude moralna i valjana ličnost (na žalost, često on to nije). Pisac mora da doživljava: onako kako to traže repertoar i postupci njegovog pisanja. Jugoslavija, i raspad te države, jesu bili važni doživljaji Petera Handkea. Otuda njegov odlazak u Sloveniju, Bosnu, Hercegovinu, u Srbiju (i za vreme NATO-intervencije), na Kosovo, u Tribunal, Srebrenicu, Višegrad, Goražde, Sarajevo.

Jer Jugoslavija je ovom piscu (ne samo njemu) značila mnogo. Dakle, tzv. „jugonostalgija“, ili postavljanje pitanja „zašto se ta zemlja morala raspasti“, ostaju konstante. Ja, Handkeov prevodilac, čitajući njegove tekstove „izbliza“ (prevodeći ih), doživljavao sam ih sveobuhvatno, ne pars pro toto. Handkeovi tekstovi mi ostaju: kao najuzvišenija književnost koja prevazilazi mnogo toga u našoj, i te kako uprljanoj savremenosti. Zahvalan sam ovom piscu na veličanstvenom prevazilaženju našeg takvog vremena. Ovu književnost nećemo potisnuti. Nikada. Njeno vreme ostaje (ili dolazi). Jer: ko danas razmišlja, ili uopšte zna, da je Dante Aligijeri bio izgnanik, a on je i dalje tu. Ko razmišlja o robijanju Fjodora Dostojevskog. Ko razmišlja o osudi na smrt vešanjem Fransoa Vijona. Ko zna iole nešto o biografijama Karavađa ili Van Goga, a svi su oni i te kako tu sa nama.

Je li poznato tko je predložio Handkea za Nobela?

Handke je polovinom devedesetih godina više puta bio u najužem izboru za dodelu Nobelove nagrade. Jedne godine je bio u finalu sa Haroldom Pinterom. Zbog neodlučnosti žirija, nagrada je dodeljena, kompromisno, Dariju Fou. I svake godine se taj pisac nalazio među kandidatima. I na kladionicama uoči dodele nagrade, uvek se govorilo i o njemu. Ove godine se sa Handkeom računalo u proporiciji 1/20. Ko je uložio na ovog pisca, zaradio je dobro. Smešno. I cinično. Ali tako je. Svet je, i pored svih strahota, i žalosti, i nesklada, i nepravdi, i „buke i besa“, uvek i cirkus.

Kakav je, zapravo, bio tretman Handkea u široj javnosti zapadnog svijeta svih ovih godina? Omraženi buntovnik kojeg su brojni osuđivali zbog političkih stavova, ali jedno mu, ipak, nisu mogli oduzeti – a to je njegova genijalna književna produkcija?

Peter Handke je, rekoh, velikan književnosti današnjice, i ima mnogobrojne čitaoce i pristalice. U vreme sveopšte „buke i besa“ njihova oglašavanja su pak zaglušena. Ali siguran sam da će njihova reč o ovom piscu biti najrelevantnija merila u proceni vrednosti ovog pisca. Jer to su glasovi čitalaca, onih koji su vični pronicanju u tajne pisanja (samo čitaoci to mogu) (nečitaoci to ne mogu), onih koji mogu „da dobace“ (reč čitaoca-kritičara Marjana Čakarevića). Čitaoci su neophodni, jer samo oni književnost i umetnost spašavaju od grubosti političkog, verskog, ideološkog, vojnog i svakojakog drugog jednostranog diskursa. Dakle, u čitaocima je spas pisanju, daljem čitanju i knjizi, jer ovi jesu ugroženi, pa i ovakvim, današnjim reagovanjima samo „bukom i besom“... Mora se, međutim, i reći da je Peter Handke oduvek bio „buntovnik“ koji je i pokretao na „buku i bes“.

Otporaš koji je umeo da baci rukavicu, da se usprotivi svakom nasilnom proizvođenju činjenica i mišljenja, da se usprotivi istoriji, i te kako je umeo da uzburka duhove. Setimo se njegove drame „Psovanje publike“, u kojoj je osuo paljbu na ukus malograđanštine. Setimo se Handkeovog napada u Princetonu, na skupu Grupe 47, skupine pisaca Nemačke, moćne i konzervativne korporacije, koja je gutala sve što je mlado i eventualno samosvojno. Setimo se Handkeovih napada na relikte nacizma i posebno na ličnost Kurta Valdhajma, bivšeg naciste pa generalnog sekretara UN. Peter Handke nije nikada imao dlake na jeziku. Rekao bih da je u slučaju raspada Jugoslavije bio i manje bučan nego razočaran i očajan. Sada smo „bučni i besni”, reagujući na pisca ne čitajući ga, zato što je i nas tematizovao? Branimo li opet tekovine rata? Osmišljavamo besmisao rata? Ponosni smo na rat?

Nije li utopijski i suludo „tražiti“ da pisac bude bezgrešan, u maniru nekakvog novog Mesije na zemaljskom tlu?

Zaprepašćujuće je u kojoj meri se umetnicima pridaje politička, verska, ideološka, pa i ekonomska važnost. Zapanjujuće je u kojoj meri se o piscima odmah razmišlja kao o političarima. (Neki su zbilja i ulazili u političke vode. Neki su u njima i ostajali, nestajali.) Zapanjujuće je da malo ko od „bučnih i besnih“ sada uopšte ne vidi da se radi o autoru koji upravo „beži“ od politike i svakog mesijanstva, koji na svet gleda najhumanijim okom, koji pomno istražuje mogućnosti pisanja, koji najposvećenije radi na istančavanju spisateljskog umeća. Ne zaboravljam reči ovog pisca, „nikada ne mogu da se erotski identifikujem sa nekim političarem, na sreću umetnosti“. I zapanjuje me da se takvom piscu upravo pripisuje tendenciozna blizina političarima. „Želim da svet prikažem u svoj njegovoj raznovrsnosti i sveobuhvatnosti“, glasi sledeća za mene ključna rečenica pisca. Ili: „Da sam slikar, slikao bih uvek samo siluete, osvetljene fragmentarno, u autobusima, po vozovima, metroima, u avionima iznad oblaka, i to bi bile neke druge slike Žorža de la Tura.“ Neshvatljivo mi je odbacivanje pisca koji je sa toliko ljubavi prilazio svemu perifernom, marginalnom, zapostavljenom, neprimećenom, nepravedno zaboravljenom. Nije li devijantno baš u nama da ne vidimo da upravo ovaj pisac radi na skretanju pažnje na sve u senci, u pozadini, na sve izvan kruga reflektorske svetlosti, pa i na nas neprimećene.

Godinama se družite s Handkeom. Ako nije isuviše intimno pitanje, kakav je to čovjek, kakvo mu je bilo djetinjstvo?

Poreklo, detinjstvo, mladost, odrastanje, jesu kod svakog bitne uputnice u ono što se postane. Peter Handke je slovenačkog porekla (po majci), a nemačkog (po ocu, bio je nacista; vanbračno je dete). Dakako je „senzibiliziran“, ali pre svega empatičan. A empatija je za mene jedna od ključnih odlika pisca. Jer bez uživljavanja u drugog, u nešto, nema istinskog doživljavanja. A doživljaj je ključ svega u umetnosti. Ko ne doživljava, ne piše, ne kreira nešto vredno. Baš kao što ni čitalac koji ne doživljava, ne može „da dobaci“ do onog što u nekom tekstu piše.

Dakle, Handkeovo doživljavanje sveta jeste uvek u osnovi njegovog pisanja. Ako se za njegove tekstove i može govoriti „definišući“, onda bi se reklo da je „reč o nizanju doživljaja“. Stoga su piscu važna kretanja, posebno putovanja i pešačenja. Dakako, važni su mu njegovi tereni: prostor bivše Jugoslavije, Slovenija, Bosna, Srbija, Hrvatska, Crna Gora, Kosovo; i to su više nego bitne koordinate u njegovim  kretanjima. Na tom terenu proizvodi ovaj pisac svoju umetnost, reaguje: emocionalno, refleksivno, opažajno, instiktivno, intuitivno, ne verujući slepo, voleći, opirući se, sluteći, dovodeći u pitanje, ježeći se, i uvek pre svega doživljavajući. A to je ključ svake velike umetnosti.

Što možete poručiti onima koji su oštro reagirali povodom dodjele Nobela, a nisu čitali Handkea?

Da, Peter Handke nije kod nas dovoljno čitan. Ali nije on to uvek ni na Zapadu, ispostavlja se to sada, u vreme sveopšte „buke i besa“ protiv njega... Recepcija Petera Handke je u zemljama bivše Jugoslavije više nego nesistematična. Nikada nije prevođen paralelno njegovom pisanju. A napisao više od 80 naslova. Dakle, čitan je u malo kome shvatljivim „talasima“, svuda različitim, podizanim najrazličitijim vetrovima, uglavnom po ključu „treba mi ili ne treba mi to“. Dakle, negde je čas više prevođen, pa manje, pa onda uopšte neprevođen. Od svih kampanjski rađenih prevoda ogromnog opusa ovog pisca nemoguće je kod nas složiti jasnu istoriju produkcije i recepcije Petera Handkea. Dakle, na publikovanju ovog pisca radilo se nasumice. A u Francuskoj, Španiji, Americi, Italiji itd., njegove knjige su se prevodile odmah, bez obzira na to šta se o autoru mislilo.

Mi smo totalno ispali iz kompozicije recepcije ovog pisca. I moraćemo da to nadoknađujemo. Evo, u Srbiji ima malo toga  na tržištu. Veliki pad, na primer, objavila je ove godine izdavačka kuća Laguna. I tu knjigu preporučujem, jer u njoj upečatljivo doživljavamo pomenuto piščevo protivstavljanje mnogim negativnim pojavama u današnjem civilizovanom svetu. Preporučujem i knjigu Još jedanput za Tukidida koju objavljuje izdavačka kuća Prometej, sjajnu zbirku putopisnih crtica iz vremena Handkeovih putovanja oko sveta; a pet tekstova je vezano za prostor bivše Jugoslavije; te maestralne studije rađene kao pejzaži slikarskom kičicom.

Miljenko Jergović, Pero Kvesić i Josip Mlakić, čini mi se, trojica su rijetkih hrvatskih književnika koji su javno reagirali tvrdeći kako Handke zaslužuje  Nobela. Zašto je Handke preko noći od zagrebačkog postao beogradski pisac?

Prekid sa Handkeom u Hrvatskoj  je nastupio još polovinom osamdesetih, dakle u vreme velike državne zajednice. Ćudi politike i ekonomije izdavaštva su očigledno ćudljive. U vreme „prelaska“ Handkea iz Zagreba u Beograd nije bilo ni govora o „političkom“ Handkeu.

Jergovićev esej iz 2015. naslovljen je „Pravda za pisca“. Je li Nobelova nagrada, ipak, došla kao „zakašnjela pravda“? Možete li se sjetiti nekog Handkeovog zapažanja o pravdi?

Pojam „pravda“ u umetnosti ima drugačije značenje nego što je to u pravosuđu ili etici. Dakle, oko tumačenja te kategorije u slučaju Handkea javljaju se i nesporazumi koji dovode do neadekvatnih reakcija. Malo ko shvata da taj pojam u  književnosti odražava nešto prkosno, nešto alternativno, u neslaganju, ili pre nadopunjavanju opšteg mišljenja o zbivanjima, na primer, svojevremeno na Balkanu. Dakle, Handke je „pravdom“ parirao jednom tvrdokornom mišljenju. Sam tekst „Zimsko putovanje na reke“, daleko je manje provokativan od podnaslova „Pravda za Srbiju“. A mnogi možda zbog podnaslova nisu čitali taj tekst dalje ili do kraja, ili su ga čitali tendenciozno, dakle pogrešno, reagujući „bučno i besno“... Ali Miljenku Jergoviću odajem priznanje na hrabrom postavljanju pitanja recepcije ovog genijalnog pisca u Hrvatskoj... Da takav pisac dolazi stalno na naše prostore, da je tu, da i kod nas radi na opusu koji ostaje u istoriji svetske književnosti, može svima samo da imponuje. I to će se kad tad shvatiti.

Autor: Gloria Lujanović
Izvor: Dnevnik.ba
Foto: By The original uper was Mkleine at German Wikipedia. - Transferred from de.wikipedia to Commons. / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons


Podelite na društvenim mrežama:

Povezani naslovi
odlični naslovi po sjajnoj ceni da, moguće je, uz laguninu akciju 3 za 999  laguna knjige Odlični naslovi po sjajnoj ceni? Da, moguće je, uz Laguninu akciju „3 za 999“!
15.11.2019.
Spremite se! Omiljena akcija ponovo važi.   U svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca i na sajtu www.laguna.rs počinje akcija koja vam omogućava da kupite 3 sjajna naslova po ce...
više
posetite štand lagune na interliberu u zagrebu  laguna knjige Posetite štand Lagune na Interliberu u Zagrebu!
15.11.2019.
Izdavačka kuća Laguna ove godine drugi put učestvuje na zagrebačkom sajmu knjiga Interliber na zadovoljstvo čitalaca koji rado biraju Lagunina izdanja.   Najtraženije su knjige domaćih auto...
više
15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama laguna knjige 15 saveta za započinjanje dugoročnih razgovora o knjigama
15.11.2019.
I, šta misliš o knjizi? Dobra je. Da li ti se dopala? Aha. Šta ti se dopalo u njoj? Bila je dobra. Za mnoge roditelje ovo je uobičajen razgovor sa decom o knjigama. Sve što roditelji žele jeste...
više
prikaz romana tetovažer iz aušvica heder moris laguna knjige Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“ Heder Moris
15.11.2019.
Čuveni britanski lanac knjižara Vi Ejč Smit (WHSmith) ima svoj dvojac kritičara koji redovno predstavljaju nove naslove. Ričard i Džudi prijemčivim jezikom pišu o knjigama i komentarišu ih na neposred...
više

Naš sajt koristi kolačiće koji služe da poboljšaju vaše korisničko iskustvo, analiziraju posete sajtu na sajtu i prikazuju adekvatne reklame odabranoj publici. Posetom ovog sajta, vi se slažete sa korišćenjem kolačiča u skladu sa našom Politkom korišćenja kolačiča.